Pragmatični radikal El Džavlani

Pobunjenici iz svih delova Sirije uskladili su svoje akcije u svrgavanju Bašara el Asada sa izuzetnom disciplinom u proteklim danima. Međutim, kako je Asadov režim pao brže nego što su očekivali, možda nisu imali dovoljno vremena da se pripreme za dan posle. Svaka od četiri glavne frakcije: sunitski pobunjenici pod vođstvom Hajat Tahir el Šamsa (HTS) na severozapadu, Kurdi na severu i istoku, sekularisti na granici sa Jordanom i preostali lojalisti iz Asadove alavitske sekte ‒ su dobro naoružani i svi će tražiti svoj deo kolača i udeo u sredstvima za obnovu razorene zemlje, čiji se troškovi procenjuju na oko 200 milijardi dolara. Prvi znaci su ohrabrujući, iako je prerano za bilo kakve zaključke. Abu Muhamed el Džavlani, vođa najjače frakcije HTS, koji je poslednjih nekoliko godina de fakto vladao provincijom Idlib, tvrdi da su naučili lekcije iz prošlih smena režima u arapskom svetu. Za razliku od Iraka i Libije, tranzicija se vodi lokalno, a ne pod uticajem stranih sila i povratnika iz egzila. Ipak, mnoge brine Džavlanijeva biografija, bez obzira na to što je godinama radio na preoblikovanju svog javnog imidža, odričući se dugogodišnjih veza s islamsim ekstremistima i predstavljajući sebe kao zagovornika pluralizma i tolerancije.

Džavlani se prvi put okrenuo džihadističkim idejama nakon terorističkog napada 11. septembra 2001. u Njujorku, kada je počeo da prisustvuje tajnim tribinama u predgrađima Damaska. Nakon američke invazije na Irak pridružio se Al Kaidi u toj susednoj zemlji, iz koje se u martu 2011. vratio u domovinu, kada je izbio ustanak protiv Asadove vlasti, i osnovao sirijski ogranak Al Kaide. Nakon pet godina građanskog rata, on je prvi put otkrio svoje lice javnosti u video-poruci, najavljujući prekid veza s organizacijom Osame bin Ladena. Vremenom je turban zamenio vojnom uniformom, a zatim nju košuljom i sakoom. Izjavio je da, za razliku od Islamske države, nema nameru da pokreće napade protiv Zapada, kao i da kad Asad bude poražen, neće biti odmazde protiv njegove alavitske manjine. A poslednjih dana čak je odbacio i ratničko ime – Džavlani, koje je uzeo po Golanskoj visoravni, pošto su mu baba i deda pobegli odatle za vreme Šestdodnevnog rata sa Izraelom 1967. godine. Na njegovim telegram kanalima sada ga nazivaju predsednik Ahmed el Šara po rođenju, dok uverava hrišćane i žene da ne planira da nametne stroge islamske kodekse u Siriji. Ta transformacija od džihadističkog ekstremiste do potencijalnog graditelja države sada je stavljena na probu. Međutim, i dalje nije uspeo da otkloni sumnje zapadnih vlada koje HTS i dalje smatraju terorističkom organizacijom, kao ni analitičare. „On je pragmatični radikal”, rekao je Tomas Pjeret, stručnjak za politički islam za APF. Slično mišljenje deli i Aron Lund, saradnik „Sentri internešenela” i analitičar Bliskog istoka.

„Što je manje lokalne i međunarodne panike i što više Džavlani izgleda kao odgovoran lider, a ne toksični džihadistički ekstremista, to će njegov posao biti lakši. Da li je potpuno iskren? Sigurno nije. Ali to je pametan potez u ovom trenutku”, smatra Lund.

Čini se da sve zavisi od toga da li će rascepkana sirijska opozicija, iznenada lišena zajedničkog neprijatelja, uspeti da se ujedini kako bi formirala pluralističku, federalnu civilnu vladu... Ili će period tranzicije odvesti zemlju u novi građanski rat koji bi mogao da bude nalik „prirodom stanju” iz „Levijatana” Tomasa Hobsa, u kom se vodi rat svih protiv svih – s obzirom na to da sada više ne važi pravilo neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj.