Erdogan osvojio Siriju

Jedini koji su pretpostavili šta može da se dogodi – mada se takvom blickrigu nisu nadali – jesu pobunjenici iz islamističkog pokreta Hajat Tahrir el Šam (HTS) i njihovi patroni u Ankari. Ispostavlja se da predsednik Redžep Tajip Erdogan nije slučajno u oktobru najavio „dobre vesti” koje će osigurati bezbednost južne turske granice.

„Sultan iz Ankare” je od početka građanskog rata u Siriji 2011. pozivao na obaranje Asadove vlasti, ali je od toga odustao 2022, kada je ponudio pomirenje, nadajući se da će ostvariti svoja dva velika cilja. Od Damaska je očekivao pomoć oko povratka tri miliona sirijskih izbeglica iz Turske u zamenu za borbu protiv sirijskih Kurda koje Ankara optužuje za saradnju sa separatističkom turskom Radničkom partijom Kurdistana, sa kojom vlasti ratuju četiri decenije.

Asad je pomirenje uslovljavao povlačenjem turskih trupa koje su 2017. ušle u sirijsku severozapadnu provinciju Idlib, pokušavajući da stvore sanitarni kordon koji bi Kurdima onemogućio prekograničnu saradnju.

Erdogan ne voli da mu neko postavlja uslove, još manje da kaže „ne”. Počeo je da priprema HTS, pažljivo birajući momenat kada će krenuti u napad. Tri najveća Asadova saveznika, Moskva, Teheran i libanski Hezbolasi, bili su zauzeti na drugim frontovima. Amerika je u tranzicionom periodu.

Rusija, koja je vojnom intervencijom u Siriji novembra 2015. sprečila pad režima u Damasku, počela je od izbijanja rata u Ukrajini 2022. da izvlači vojne efektive iz pomorske i vazduhoplovne baze na Sredozemlju koje je od Asada dobila u znak zahvalnosti.

Iran je prezauzet pokušavajući da sačuva ono što je preostalo od Osovine otpora i sopstvenim konfliktom sa Izraelom. Pozicije pripadnika Revolucionarne garde po Siriji bile su meta stalnih napada, a Teheran je počeo da razmišlja o njihovom povlačenju. Iscrpljeni i desetkovani Hezbolasi nisu u mogućnosti da bratskom šiitskom režimu u Damasku pomognu slanjem boraca.

Pobunjenici su savršeno precizno odabrali datum početka svog napredovanja sa položaja u provinciji Idlib – 27. novembar bio je dan kada je potpisano primirje između libanske organizacije i Izraela.

Erdogan, koji vlada kombinujući umereni islamizam i nacionalizam, našao je u HTS pouzdane saveznike i obučavao ih da prihvate takav model. Pokret koji je do 2016. pripadao sirijskom ogranku Al Kaide, Frontu Nusra, trebalo je udaljiti od džihadističkih korena.

Sa takvim uputstvima, briljantno prepoznajući tajming pošto se Asad oglušivao o Erdoganove pozive da otvori unutrašnji dijalog, organizovane i disciplinovane snage pobunjenika krenule su u pohod. Sirijska regularna armija, umorna i demoralisana, uskraćena podrške Rusa, Iranaca i Hezbolaha, pružala je u početku slabašan otpor, a onda je digla ruke od odbrane Asada.

Gradovi su padali kao domine: Alepo, Hama, Homs, na kraju i Damask. Na jugu, na granici sa Jordanom, režim je izgubio kontrolu nad gradom Dara, gde su marta 2011. studenti motivisani „arapskim prolećem” zahtevali od Asada da ostvari reforme i liberalizuje život, kao što je obećavao kada je 2000. nasledio vlast od oca Hafeza. Bašar je uzvratio represijom.

Počeo je građanski rat koji je odneo 600.000 života, milione oterao u izbeglištvo, razorio zemlju i njenu infrastrukturu i uveo militantne džihadiste Islamske države na arenu nekada sekularne republike. Posle 24 godine vlasti i 126 meseci rata, Asad je napustio zemlju i lično od Vladimira Putina dobio azil u Rusiji, što je bio skroman čin iskupljenja za izdaju dugogodišnjeg saveznika koji im je omogućio povratak na Bliski istok i ostvarenje decenijskog sna o izlasku na toplo more Sredozemlja.

Asad je postupio racionalno. Oprezan, kakav je uvek bio, odabrao je izbeglištvo sledeći primer tuniskog predsednika Zin el Abidin ben Alija, koji je pred „arapskim prolećem” pobegao za Saudijsku Arabiju. Izbegao je sudbinu Muamera Gadafija nad čijim se mrtvim telom razularena masa iživljavala oktobra 2011, ili Sadama Huseina koji je obešen decembra 2006.

Šta će biti sada? Sunitski islamisti uvažavaju uputstva koja su dobili i uveravaju da će poštovati prava svih manjina, uključujući šiite uz sekte alavita, kojoj pripadaju Asad i doskorašnja elita na vlasti, kao i hrišćane i Kurde. Obećavaju da se neće mešati u način na koji su obučene žene.

Brzo su imenovali Muhameda el Baširija za premijera prelazne vlade do 1. marta, mada su u konsultacijama ostavili mesto i za Asadovog premijera Muhameda Gazi el Džalalija. Nova inkluzivna vlada bi, uz pomoć šefa turske diplomatije Hakana Fidana, institucija iz Ankare, trebalo da obezbedi mirnu tranziciju vlasti i raspiše slobodne izbore. Proglašena je opšta amnestija svih regruta regularne armije.

Zapad se odmah uključio u igru kako bi sačuvao pozicije. Amerikanci i Britanci obazrivo nagoveštavaju da će HTS i njen lider Muhamed el Džolani, biti skinuti sa terorističke liste i tajnim kanalima traže kontakt, kao i Rusi preko Turske.

Sirijci slave slobodu, ali posle toliko godina konflikta ne mogu da potisnu strah. Kako će izgledati nova vlast? Da li će jedan autokratski režim naslediti drugi? Da li će HTS slediti primer Talibana koji su Amerikancima tokom mirovnih pregovora 2020. obećavali da neće nametati svoje rigidno tumačenje islama i svoju interpretaciju zakona šarije, a kada su godinu dana kasnije preuzeli vlast u Kabuli, sve se vratilo na staro? Da li se radi o neprijateljima maskiranim u prijatelje? Da li će, iako za to ima malo indicija, HTS podići pretnje regionalnog i globalnog terorizma?

Mnogo je neodgovorenih pitanja. Najviše će zavisiti od Turske koja je, posle potiskivanja Rusije i Irana i marginalizacije Amerike, najuticajniji broker Sirije. Erdogan je pobednik. Putin mu je zahvalan što je pobunjenike sprečio da krenu ka ruskim bazama i garantovao mu njihov ostanak. Donald Tramp obećava da će udovoljiti njegovom zahtevu i povući Amerikance iz kurdskog sektora na severoistoku Sirije.

Ankara možda može da bude zadovoljna što je postala najdominantnija sila na prostoru koji je nekada držala moćna osmanska carevina, ali Erdogan ima odgovornost da ne dozvoli da se razuzdaju ambicije HTS-a, i da oko svoje reformske agende okupi raznorodne pobunjenike koji su delili njegovu želju da Asadu vidi leđa.

Sirija je danas neprepoznatljiva u poređenju sa vremenima pre dve nedelje, ali niko ne može da garantuje da za dve nedelje neće biti neprepoznatljiva u odnosu na danas. Kako god bude, i koja god politika bude vođena, Sirija će morati da obnovi dva miliona razrušenih domova i krene u opštu rekonstrukciju ratnih šteta koje se procenjuju na 360 milijardi dolara.