Ердоган освојио Сирију

Једини који су претпоставили шта може да се догоди – мада се таквом блицкригу нису надали – јесу побуњеници из исламистичког покрета Хајат Тахрир ел Шам (ХТС) и њихови патрони у Анкари. Испоставља се да председник Реџеп Тајип Ердоган није случајно у октобру најавио „добре вести” које ће осигурати безбедност јужне турске границе.

„Султан из Анкаре” је од почетка грађанског рата у Сирији 2011. позивао на обарање Асадове власти, али је од тога одустао 2022, када је понудио помирење, надајући се да ће остварити своја два велика циља. Од Дамаска је очекивао помоћ око повратка три милиона сиријских избеглица из Турске у замену за борбу против сиријских Курда које Анкара оптужује за сарадњу са сепаратистичком турском Радничком партијом Курдистана, са којом власти ратују четири деценије.

Асад је помирење условљавао повлачењем турских трупа које су 2017. ушле у сиријску северозападну провинцију Идлиб, покушавајући да створе санитарни кордон који би Курдима онемогућио прекограничну сарадњу.

Ердоган не воли да му неко поставља услове, још мање да каже „не”. Почео је да припрема ХТС, пажљиво бирајући моменат када ће кренути у напад. Три највећа Асадова савезника, Москва, Техеран и либански Хезболаси, били су заузети на другим фронтовима. Америка је у транзиционом периоду.

Русија, која је војном интервенцијом у Сирији новембра 2015. спречила пад режима у Дамаску, почела је од избијања рата у Украјини 2022. да извлачи војне ефективе из поморске и ваздухопловне базе на Средоземљу које је од Асада добила у знак захвалности.

Иран је презаузет покушавајући да сачува оно што је преостало од Осовине отпора и сопственим конфликтом са Израелом. Позиције припадника Револуционарне гарде по Сирији биле су мета сталних напада, а Техеран је почео да размишља о њиховом повлачењу. Исцрпљени и десетковани Хезболаси нису у могућности да братском шиитском режиму у Дамаску помогну слањем бораца.

Побуњеници су савршено прецизно одабрали датум почетка свог напредовања са положаја у провинцији Идлиб – 27. новембар био је дан када је потписано примирје између либанске организације и Израела.

Ердоган, који влада комбинујући умерени исламизам и национализам, нашао је у ХТС поуздане савезнике и обучавао их да прихвате такав модел. Покрет који је до 2016. припадао сиријском огранку Ал Каиде, Фронту Нусра, требало је удаљити од џихадистичких корена.

Са таквим упутствима, бриљантно препознајући тајминг пошто се Асад оглушивао о Ердоганове позиве да отвори унутрашњи дијалог, организоване и дисциплиноване снаге побуњеника кренуле су у поход. Сиријска регуларна армија, уморна и деморалисана, ускраћена подршке Руса, Иранаца и Хезболаха, пружала је у почетку слабашан отпор, а онда је дигла руке од одбране Асада.

Градови су падали као домине: Алепо, Хама, Хомс, на крају и Дамаск. На југу, на граници са Јорданом, режим је изгубио контролу над градом Дара, где су марта 2011. студенти мотивисани „арапским пролећем” захтевали од Асада да оствари реформе и либерализује живот, као што је обећавао када је 2000. наследио власт од оца Хафеза. Башар је узвратио репресијом.

Почео је грађански рат који је однео 600.000 живота, милионе отерао у избеглиштво, разорио земљу и њену инфраструктуру и увео милитантне џихадисте Исламске државе на арену некада секуларне републике. После 24 године власти и 126 месеци рата, Асад је напустио земљу и лично од Владимира Путина добио азил у Русији, што је био скроман чин искупљења за издају дугогодишњег савезника који им је омогућио повратак на Блиски исток и остварење деценијског сна о изласку на топло море Средоземља.

Асад је поступио рационално. Опрезан, какав је увек био, одабрао је избеглиштво следећи пример туниског председника Зин ел Абидин бен Алија, који је пред „арапским пролећем” побегао за Саудијску Арабију. Избегао је судбину Муамера Гадафија над чијим се мртвим телом разуларена маса иживљавала октобра 2011, или Садама Хусеина који је обешен децембра 2006.

Шта ће бити сада? Сунитски исламисти уважавају упутства која су добили и уверавају да ће поштовати права свих мањина, укључујући шиите уз секте алавита, којој припадају Асад и доскорашња елита на власти, као и хришћане и Курде. Обећавају да се неће мешати у начин на који су обучене жене.

Брзо су именовали Мухамеда ел Баширија за премијера прелазне владе до 1. марта, мада су у консултацијама оставили место и за Асадовог премијера Мухамеда Гази ел Џалалија. Нова инклузивна влада би, уз помоћ шефа турске дипломатије Хакана Фидана, институција из Анкаре, требало да обезбеди мирну транзицију власти и распише слободне изборе. Проглашена је општа амнестија свих регрута регуларне армије.

Запад се одмах укључио у игру како би сачувао позиције. Американци и Британци обазриво наговештавају да ће ХТС и њен лидер Мухамед ел Џолани, бити скинути са терористичке листе и тајним каналима траже контакт, као и Руси преко Турске.

Сиријци славе слободу, али после толико година конфликта не могу да потисну страх. Како ће изгледати нова власт? Да ли ће један аутократски режим наследити други? Да ли ће ХТС следити пример Талибана који су Американцима током мировних преговора 2020. обећавали да неће наметати своје ригидно тумачење ислама и своју интерпретацију закона шарије, а када су годину дана касније преузели власт у Кабули, све се вратило на старо? Да ли се ради о непријатељима маскираним у пријатеље? Да ли ће, иако за то има мало индиција, ХТС подићи претње регионалног и глобалног тероризма?

Много је неодговорених питања. Највише ће зависити од Турске која је, после потискивања Русије и Ирана и маргинализације Америке, најутицајнији брокер Сирије. Ердоган је победник. Путин му је захвалан што је побуњенике спречио да крену ка руским базама и гарантовао му њихов останак. Доналд Трамп обећава да ће удовољити његовом захтеву и повући Американце из курдског сектора на североистоку Сирије.

Анкара можда може да буде задовољна што је постала најдоминантнија сила на простору који је некада држала моћна османска царевина, али Ердоган има одговорност да не дозволи да се разуздају амбиције ХТС-а, и да око своје реформске агенде окупи разнородне побуњенике који су делили његову жељу да Асаду види леђа.

Сирија је данас непрепознатљива у поређењу са временима пре две недеље, али нико не може да гарантује да за две недеље неће бити непрепознатљива у односу на данас. Како год буде, и која год политика буде вођена, Сирија ће морати да обнови два милиона разрушених домова и крене у општу реконструкцију ратних штета које се процењују на 360 милијарди долара.