Ostavite na miru streljane đake

U izveštaju „Politikinog” novinara o protestu gimnazijalaca u Novom Sadu citirana je u poslednjem pasusu izjava govornika – sadašnjeg ili bivšeg profesora (nije precizirano) – u kojoj pominje streljanje đaka u kragujevačkim Šumaricama 21. oktobra 1941. uz isticanje stihova za večnost Desanke Maksimović iz njene poeme „Krava bajka”. Svakom Kragujevčaninu, ne sumnjam u to, steglo se srce dok je čitao ove rečenice u izveštaju.

Zar je moguće da neko ode toliko daleko i da masakr nacista nad kragujevačkim gimnazijalcima, ali i drugom decom – malim čistačima obuće koji su odbili da očiste čizme nemačkim vojnicima – povezuje s onim zbog čega se protestovalo? Zar toj osobi, koja je izgovorila deo stihova Desanke Maksimović, prilagođavajući ih datoj situaciji, nije palo na pamet da time skrnavi kragujevačke žrtve, kragujevačke gimnazijalce čiji posmrtni ostaci leže na padinama između Sušičkog i Erdoglijskog potoka, u Šumaricama, a iznad njih – Spomenik „Ptica slomljenih krila”, poznatiji u narodu kao Spomenik „Peto tri”? Zar govornik, ili govornica, nije pomislio da povređuje svakog Kragujevčanina, a posebno rodbinu streljane dece koja, iako je u godinama, redovno obilazi humku, polaže cveće i pali sveće?

Svakog 21. oktobra na centralnoj manifestaciji „Veliki školski čas” poštu odaju zvaničnici iz celog sveta. Da li je govornik, ili govornica znao, ili znala, da je veliki francuski filozof Žan Pol Sartr, prilikom obilaska 33 humke u kragujevačkim Šumaricama u Knjigu utisaka Muzeja „21. oktobar”, zapisao „Kad god pomislim na Srbiju, setim se hrabrosti celog srpskog naroda i nasilno umorenih đaka”? Tada su, da podsetimo, gimnazijalci sa svojim profesorima i nastavnicima izvedeni sa časa uz uperene mašinke i urlanje „hinaus, hinaus”, „los, los” i odvedeni u Topovske šupe. A odatle su odvedeni na stratište. I onda, desi se da se na jednoj televiziji kajronom naslovi tekst „Četa đaka na braniku Jovine”. Na stranu što se na taj način skrnavi uspomena na krvavu bajku u Kragujevcu i što je to lišeno stila, pijeteta i vređanja uspomene na srpsku mladost ubijenu u Šumaricama u jednom danu. To je uvreda za sve građane ovog grada stradalnika u Drugom svetskom ratu.

Poigravati se surovo i bezočno nečijom smrću previše je ružno, anticivilizacijski i antiljudski. Da li je ta osoba došla i položila venac, ili sveže cveće na humku streljanih đaka kraj Spomenika „Peto tri”? Da li je, ako je iz prosvete, ikada došla sa svojim đacima na ovo sveto mesto da vide, da se deca poklone senima svojih vršnjaka koji su zajedno s nastavnicima isterani iz učionica i uz urlanje nemačkih vojnika odvedeni u Topovske šupe?

Ostavite na miru nasilno umorene kragujevačke đake. Ostavite ih da mirno počivaju u šumaričkoj pitomini koja je 21. oktobra 1941. odjekivala od štektanja nacističkih mitraljeza.

Ne povređujte, kao što su ih nedavno povredili neki raniji zvaničnici nemačke ambasade koji su tražili da se u Šumaricama, kraj grobova streljanih, ukopaju vojnici Vermahta koji su poginuli u sukobima na ovom tlu. Da ubica leži kraj svojih žrtava! I da njihovi grobovi budu označeni nemačkim grobovima. Nemačka država će to platiti, govorili su tada.

Ostavite na miru kragujevačke gimnazijalce i njihove profesore, čiji posmrtni ostaci od 1941. godine leže u kragujevačkim Šumaricama. Ne zloupotrebljavajte ni stihove „Krvave bajke”. Nije ljudski ni civilizacijski.

Dragiša Petrović,
novinar i publicista, Kragujevac