Оставите на миру стрељане ђаке

У извештају „Политикиног” новинара о протесту гимназијалаца у Новом Саду цитирана је у последњем пасусу изјава говорника – садашњег или бившег професора (није прецизирано) – у којој помиње стрељање ђака у крагујевачким Шумарицама 21. октобра 1941. уз истицање стихова за вечност Десанке Максимовић из њене поеме „Крава бајка”. Сваком Крагујевчанину, не сумњам у то, стегло се срце док је читао ове реченице у извештају.

Зар је могуће да неко оде толико далеко и да масакр нациста над крагујевачким гимназијалцима, али и другом децом – малим чистачима обуће који су одбили да очисте чизме немачким војницима – повезује с оним због чега се протестовало? Зар тој особи, која је изговорила део стихова Десанке Максимовић, прилагођавајући их датој ситуацији, није пало на памет да тиме скрнави крагујевачке жртве, крагујевачке гимназијалце чији посмртни остаци леже на падинама између Сушичког и Ердоглијског потока, у Шумарицама, а изнад њих – Споменик „Птица сломљених крила”, познатији у народу као Споменик „Пето три”? Зар говорник, или говорница, није помислио да повређује сваког Крагујевчанина, а посебно родбину стрељане деце која, иако је у годинама, редовно обилази хумку, полаже цвеће и пали свеће?

Сваког 21. октобра на централној манифестацији „Велики школски час” пошту одају званичници из целог света. Да ли је говорник, или говорница знао, или знала, да је велики француски филозоф Жан Пол Сартр, приликом обиласка 33 хумке у крагујевачким Шумарицама у Књигу утисака Музеја „21. октобар”, записао „Кад год помислим на Србију, сетим се храбрости целог српског народа и насилно уморених ђака”? Тада су, да подсетимо, гимназијалци са својим професорима и наставницима изведени са часа уз уперене машинке и урлање „хинаус, хинаус”, „лос, лос” и одведени у Топовске шупе. А одатле су одведени на стратиште. И онда, деси се да се на једној телевизији кајроном наслови текст „Чета ђака на бранику Јовине”. На страну што се на тај начин скрнави успомена на крваву бајку у Крагујевцу и што је то лишено стила, пијетета и вређања успомене на српску младост убијену у Шумарицама у једном дану. То је увреда за све грађане овог града страдалника у Другом светском рату.

Поигравати се сурово и безочно нечијом смрћу превише је ружно, антицивилизацијски и антиљудски. Да ли је та особа дошла и положила венац, или свеже цвеће на хумку стрељаних ђака крај Споменика „Пето три”? Да ли је, ако је из просвете, икада дошла са својим ђацима на ово свето место да виде, да се деца поклоне сенима својих вршњака који су заједно с наставницима истерани из учионица и уз урлање немачких војника одведени у Топовске шупе?

Оставите на миру насилно уморене крагујевачке ђаке. Оставите их да мирно почивају у шумаричкој питомини која је 21. октобра 1941. одјекивала од штектања нацистичких митраљеза.

Не повређујте, као што су их недавно повредили неки ранији званичници немачке амбасаде који су тражили да се у Шумарицама, крај гробова стрељаних, укопају војници Вермахта који су погинули у сукобима на овом тлу. Да убица лежи крај својих жртава! И да њихови гробови буду означени немачким гробовима. Немачка држава ће то платити, говорили су тада.

Оставите на миру крагујевачке гимназијалце и њихове професоре, чији посмртни остаци од 1941. године леже у крагујевачким Шумарицама. Не злоупотребљавајте ни стихове „Крваве бајке”. Није људски ни цивилизацијски.

Драгиша Петровић,
новинар и публициста, Крагујевац