Tamnica opasnih umova

Svakog ponedeljka u deset ujutro puna dva minuta odjekuje sirena koja para uši.

Svaki pacijent psihijatrijske bolnice Brodmur u Berkširskom okrugu na jugu Engleske zna da, ukoliko bi pokušao da preskoči visoki zid oko zdanja od crvenih cigala, neće imati gde da se sakrije. Sirene bi se istovremeno oglasile u pet susednih mesta. Ako neko i uspe da pobegne, zavijajući zvuk čuće se još dvadeset minuta, a u obližnjoj školi deca će morati da ostanu u učionicama dok jednoličan ton ne oglasi kraj opasnosti, piše britanski „Dejli mejl”.

Sistem je stavljen na snagu posle slučaja Džona Strafena, hladnokrvnog ubice dve devojčice, koji je 1952. godine posle uspešnog pokušaja bekstva u susednom selu zadavio jednu petogodišnjakinju. Uhvaćen je pošto su susedi primetili njegovo čudno ponašanje i pozvali policiju. Umro je 2006. u 77. godini kao osoba sa najdužim zatvoreničkim stažom u Britaniji.

Od sredine novembra javnosti je prvi put dostupna arhiva ove ustanove, prvog maksimalno obezbeđenog bolničkog kompleksa u Engleskoj za kriminalce poremećenog uma.

Na osnovu zakona o dostupnosti informacija (2005) javnosti je omogućen pristup ahrivama starijim od sto godina. Dosijei živih zatvorenika, kao što je „Jorkširski trbosek” Piter Satklif, i dalje će ostati poverljivi.

Najveće interesovanje će verovatno izazvati dokumentacija o Tomasu Hejnu Katbušu, koji je po jednom od brojnih pisaca koji su se bavili ovom misterijom, „glavni osumnjičeni u slučaju Džeka Trboseka”, piše londonski „Telegraf”. Identitet ozloglašenog serijskog ubice koji je od 1888. do 1891. u istočnom Londonu kasapio prostitutke nikada nije zvanično utvrđen.

Katbuš, rođak jednog od šefova u Skotland jardu, pobegao je iz duševne bolnice i napao dve žene, posle čega je 1891. smešten u Brodmur, gde je umro 1903. Trbosek je prestao da ubija od dana njegovog hapšenja, a rođak iz policije izvršio je samoubistvo dve godine kasnije, što je podgrejalo priče o zataškavanju.

Potreba za ovakvom ustanovom pojavila se posle neuspelog atentata na kralja Džordža Trećeg 1800. Javnost je ogorčeno reagovala kada je atentator na suđenju oslobođen na osnovu neuračunljivosti. Parlament je po hitnom postupku usvojio Zakon o metalno poremećenim kriminalcima, na osnovu koga je 1863. izgrađena institucija za „prihvat, čuvanje i lečenje osoba koje su počinile zločine u stanju umne poremećenosti ili su duševno obolele tokom izdržavanja propisane kazne”.

Nekada je u Brodmuru bilo mesta za 400 muškaraca i 100 žena, a danas tamo boravi 260 muškaraca. Ženski deo je zatvoren 2007, a četiri godine ranije upravnica ženskog odeljenja je iznela u javnost tvrdnje o seksualnoj zloupotrebi pacijentkinja.

U Brodmur su slati i atentatori na kraljicu. Jedan od prvih je bio Edvard Oksford, koji je 1840. kao 18-godišnji barmen u pabu „čuo glas koji mu je rekao da ubije kraljicu Viktoriju”. Roderik Mekslin je takođe proglašen neuračunljivim pošto je 1882. pokušao da ubije kraljicu. Umro je u Brodmuru posle 40 godina.

Slučaj „trovača sa šoljicom čaja” Grejema Janga, koji je ubio maćehu i dvojicu kolega, dobar je primer da ovamo dolaze sa stručnog stanovišta najveći izazovi, zbog čega se psihijatri i lekari bore da rade baš ovde, a ne u ostale dve ustanove tog tipa.

Fasciniran otrovima i njihovim efektima, Jang je od svoje 14. godine testirao doze na članovima porodice. Često se i sam razbolevao pošto je mešao porcije, ali baš zbog toga nije bio sumnjiv.

Policiju je alarmirao psihijatar kome se Jang obratio za pomoć. Dobio je 15 godina u Brodmuru i vreme je provodio u biblioteci, istražujući temu koja ga je interesovala. Po izlasku se zaposlio u jednoj prodavnici, nudeći se da služi čaj. Za nekoliko meseci je otrovao 70 ljudi, a dvojicu kolega smrtno. Zanimljivo je da je sam probudio sumnju policije sugestijom koji je otrov možda u pitanju.

Boravio je tu i pravi Hanibal Lekter – četvorostruki ubica Robert Modsli, u detinjstvu zlostavljani dečak koji je u Brodmuru počinio zverski zločin. Proglašen je sposobnim za suđenje i prebačen u zatvor Vejkfild, gde se i danas nalazi u „samici”.

Bilo je i stanara koji su vreme provodili kreativno, poput slikara Ričarda Dada, koji je 1843. posle nervnog sloma ubio oca. Uz podsticaj terapeuta nastavio je da slika u pauzama između nasilnih epizoda.

Jedan američki vojni doktor koji je patio od paranoidnih opsena posle trauma iz američkog građanskog rata dospeo je ovamo zbog ubistva. Punih 38 godina skupljao je odrednice za prvi Oksfordski rečnik i uredno ih slao poštom. Urednik ovog izdanja lično mu je došao u posetu.

J. K.