Тамница опасних умова

Сваког понедељка у десет ујутро пуна два минута одјекује сирена која пара уши.

Сваки пацијент психијатријске болнице Бродмур у Беркширском округу на југу Енглеске зна да, уколико би покушао да прескочи високи зид око здања од црвених цигала, неће имати где да се сакрије. Сирене би се истовремено огласиле у пет суседних места. Ако неко и успе да побегне, завијајући звук чуће се још двадесет минута, а у оближњој школи деца ће морати да остану у учионицама док једноличан тон не огласи крај опасности, пише британски „Дејли мејл”.

Систем је стављен на снагу после случаја Џона Страфена, хладнокрвног убице две девојчице, који је 1952. године после успешног покушаја бекства у суседном селу задавио једну петогодишњакињу. Ухваћен је пошто су суседи приметили његово чудно понашање и позвали полицију. Умро је 2006. у 77. години као особа са најдужим затвореничким стажом у Британији.

Од средине новембра јавности је први пут доступна архива ове установе, првог максимално обезбеђеног болничког комплекса у Енглеској за криминалце поремећеног ума.

На основу закона о доступности информација (2005) јавности је омогућен приступ ахривама старијим од сто година. Досијеи живих затвореника, као што је „Јоркширски трбосек” Питер Сатклиф, и даље ће остати поверљиви.

Највеће интересовање ће вероватно изазвати документација о Томасу Хејну Катбушу, који је по једном од бројних писаца који су се бавили овом мистеријом, „главни осумњичени у случају Џека Трбосека”, пише лондонски „Телеграф”. Идентитет озлоглашеног серијског убице који је од 1888. до 1891. у источном Лондону касапио проститутке никада није званично утврђен.

Катбуш, рођак једног од шефова у Скотланд јарду, побегао је из душевне болнице и напао две жене, после чега је 1891. смештен у Бродмур, где је умро 1903. Трбосек је престао да убија од дана његовог хапшења, а рођак из полиције извршио је самоубиство две године касније, што је подгрејало приче о заташкавању.

Потреба за оваквом установом појавила се после неуспелог атентата на краља Џорџа Трећег 1800. Јавност је огорчено реаговала када је атентатор на суђењу ослобођен на основу неурачунљивости. Парламент је по хитном поступку усвојио Закон о метално поремећеним криминалцима, на основу кога је 1863. изграђена институција за „прихват, чување и лечење особа које су починиле злочине у стању умне поремећености или су душевно оболеле током издржавања прописане казне”.

Некада је у Бродмуру било места за 400 мушкараца и 100 жена, а данас тамо борави 260 мушкараца. Женски део је затворен 2007, а четири године раније управница женског одељења је изнела у јавност тврдње о сексуалној злоупотреби пацијенткиња.

У Бродмур су слати и атентатори на краљицу. Један од првих је био Едвард Оксфорд, који је 1840. као 18-годишњи бармен у пабу „чуо глас који му је рекао да убије краљицу Викторију”. Родерик Мекслин је такође проглашен неурачунљивим пошто је 1882. покушао да убије краљицу. Умро је у Бродмуру после 40 година.

Случај „тровача са шољицом чаја” Грејема Јанга, који је убио маћеху и двојицу колега, добар је пример да овамо долазе са стручног становишта највећи изазови, због чега се психијатри и лекари боре да раде баш овде, а не у остале две установе тог типа.

Фасциниран отровима и њиховим ефектима, Јанг је од своје 14. године тестирао дозе на члановима породице. Често се и сам разболевао пошто је мешао порције, али баш због тога није био сумњив.

Полицију је алармирао психијатар коме се Јанг обратио за помоћ. Добио је 15 година у Бродмуру и време је проводио у библиотеци, истражујући тему која га је интересовала. По изласку се запослио у једној продавници, нудећи се да служи чај. За неколико месеци је отровао 70 људи, а двојицу колега смртно. Занимљиво је да је сам пробудио сумњу полиције сугестијом који је отров можда у питању.

Боравио је ту и прави Ханибал Лектер – четвороструки убица Роберт Модсли, у детињству злостављани дечак који је у Бродмуру починио зверски злочин. Проглашен је способним за суђење и пребачен у затвор Вејкфилд, где се и данас налази у „самици”.

Било је и станара који су време проводили креативно, попут сликара Ричарда Дада, који је 1843. после нервног слома убио оца. Уз подстицај терапеута наставио је да слика у паузама између насилних епизода.

Један амерички војни доктор који је патио од параноидних опсена после траума из америчког грађанског рата доспео је овамо због убиства. Пуних 38 година скупљао је одреднице за први Оксфордски речник и уредно их слао поштом. Уредник овог издања лично му је дошао у посету.

Ј. К.