Crna statistika

Sumorno, ali istinito: kada Srbi prestanu da telefoniraju dok voze jednom rukom i jednim okom, onda će se sigurno drastično smanjiti broj poginulih i povređenih na našim putevima. Jer, ovako, čitavo jedno selo od osamsto duša godišnje nestane s mape Srbije. A jedan grad, od 20.000 zdravih ljudi, ostane, kako kaže narod, obogaljen. Tragični je to ceh i krvavi danak na putevima naše zemlje. Bolna istina.

Srpski komitet za bezbednost saobraćaja oglasio se otvorenim pismom i pozvao predsednika Srbije Borisa Tadića da svojim autoritetom i ovlašćenjima od vlade i parlamenta zatraži hitne i odlučne mere za sprečavanje saobraćajnih nezgoda na putevima Srbije. Pre svega, usvajanje novog zakona o saobraćaju i formiranje nacionalnog tela za bezbednost saobraćaja.

U pismu se ukazuje da Srbija još nema strategiju za smanjenje broja stradalih u saobraćaju na putevima, izgrađen sistem bezbednosti saobraćaja, ni posebno telo koje bi se bavilo isključivo zaštitom učesnika u saobraćaju.

Zakon koji bi to omogućio čeka na upućivanje u skupštinsku proceduru, iako je potpuno izrađen pre četiri godine. Nejasno je i van zdrave logike da još nije pokrenuto usvajanje tog zakona za koji kažu da je u skladu s najboljom svetskom praksom, a već u nacrtu je dobio najviše ocene stručnjaka Ujedinjenih nacija i Evropske unije.

U otvorenom pismu Tadiću još se navodi da se teške tragedije svakog dana dešavaju na srpskim putevima i da je višegodišnji tužni rezultat toga „desetine hiljada poginulih i obogaljenih, stotine hiljada povređenih, a materijalna šteta meri se milijardama evra”. Gubici i troškovi u ovim nezgodama procenjuju se na oko dva odsto nacionalnog dohotka.

Alarmantno jeste upravo to da je u poslednjih 25 godina na putevima Srbije poginulo više od 35.000 ljudi, a povređen je svaki 16. građanin. Potresne slike havarisanih automobila na naslovnim stranama novina naša su svakodnevica. Povrh svega, u saobraćajnim nesrećama najviše stradaju mladi između 20 i 28 godina.

Srbija je među saobraćajno najnebezbednijim zemljama u Evropi. Tapka daleko iza razvijenih država koje stalno preduzimaju mere edukacije, prevencije, propagandne kampanje.

Kad budu počeli da se obavljaju tehnički pregledi vozila onako kako to treba, bez protekcije, kad ne budu puštana nespravna vozila u saobraćaj, kada policajci prestanu da žmure na teške prekršaje zbog „savijenih 10 evra” u dozvoli, a pred džipovima sa zatamnjenim staklima stoje u stavu mirno, kad auto-škole počnu da školuju a ne propuštaju neuke, kad ministri i političari budu davali primer običnim smrtnicima kako se pravilno ponaša u saobraćaju, onda će biti urađen najveći deo posla i počeće da se menja ova crna, tužna statistika. Naravno, tu je i nesrećni „faktor” puteva nešto boljih nego u vreme Kraljevića Marka, sa dozlaboga lošom signalizacijom i poskidanim znacima kojima se pokrivaju šupe i svinjci.

Primenom osnovnih faktora bezbednosti (sprečavanje vožnje u pijanom stanju, sprečavanje prekoračenja brzine, zakonska obaveza nošenja kacige i vezivanja pojaseva, izgradnja puteva i infrastrukture...) može se kudikamo smanjiti broj povreda i pogibija na putevima. Sitnica – samo treba da se primenjuje. Ovako, nama rat i ne treba. Ginemo kao da ratujemo s nekim.