Omiljeni student Ljubice Cuce Sokić

Vranje – U mnogo gradskih viđenja, dana i noći i godišnjih doba, svadbi i sahrana, zima i vrelih leta – iz samo njemu svojstvenog ugla: ćutljivog, drsko skromnog i sasvim tajanstvenog, tužnog i depresivnog – slikar Zoran Petrušijević (81) je sebe i vreme rodnog grada iz koga nikada nije otišao ispisivao preko svojih slika. Ostala je upamćena njegova izložba u Paviljonu „Cvijete Zuzorić” 1984. godine. Pamti se i retrospektivna izložba koju je ZOP, kako slikara u Vranju svi zovu, imao u oktobru 2024. To je njegova bezmalo pedeseta samostalna izložba u dosadašnjoj karijeri.

– On je umetnik jedinstvenog senzibiliteta, čija stilska odrednica bi mogla da bude poetski ekspresionizam, a teme kojima se pretežno bavi su ženska figura, crkvene građevine, drvo i pejzaži. Zoran Petrušijević ne posustaje ni danas, jednako kao na početku, radi kako bi zadovoljio svoje unutrašnje stanje i otuda možemo slobodno pretpostaviti da za sobom ima stotinu, možda i hiljadu slika, o kojima ni sam umetnik nema preciznu evidenciju. Četrdeset ostvarenja su mini retrospektiva, koja obuhvata sve tematske i stilske promene u toku njegovog stvaralaštva. Ova postavka pruža uvid u sveobuhvatno stvaralaštvo ZOP-a, njegovu razvojnu liniju i put sazrevanja umetnika – portretisala je rečima Mirjana Jovanović, kustos Galerije Narodnog muzeja u Vranju, slikarev opus.

Potpisnik ovih redova navikao je da svaki susret sa Petrušijevićem počinje i traje većim delom – ćutanjem. Na „Dobar dan”, odgovara pitanjem: „Aran li si danas ?” Na moja pitanja odgovara kratko i jasno. Zapisujem olovkom u beležnicu, i tako godinama. Na parče, kao da slikamo zajednički jednu sliku umetnikovog života.

Tiho ispija kakao. Svakog petka ne može bez „Politikinog zabavnika” kao obavezne literature. Zaljubljenik u mačke. Prolećna jutra počinju kada „ladom nivom” odlazi na Pržar, odakle sa visine brda gleda na grad. Do penzionisanja radio je kao profesor na Pedagoškom fakultetu u Vranju. Pokojna supruga Ljiljana bila je profesorka likovne umetnosti u vranjskim srednjim školama. Kćerka Zorana i sama slikarka. ZOP-u je teško palo kada je odlukom gradskih vlasta Vranja ostao bez ateljea koji se nalazio na mansardi jednog od vranjskih solitera.

– Sa sedamnaest godina vozom iz Vranja otišao sam na prijemni ispit na FLU u Beograd. Majka mi je zapakovala pečeno pile koje sam morao da rasporedim za sve dane mog boravka u prestonici. Ispit sam polagao u više faza. Noćio sam na železničkoj stanici. Kada se pojavila lista primljenih studenata, bio sam drugi. Sećam se da sam listu iščitavao od dna ka vrhu i onda bio presrećan. Bio sam u klasi profesorke Ljubice Cuce Sokić, koja će postaviti i izgraditi temelje moga slikarstva. Na tom putu sam i danas i biću do kraja života – zabeležen je 19. septembra 2022. godine razgovor na temu odlaska na studije.

Slikar se tada prisetio da umalo na drugoj godini studija zbog ignorantskog stava i omalovažavanja profesora Lazara Buzarevića nije napustio akademiju:

– Pošto kod njega nisam položio ispit bez para, vratio sam se u Vranje. Stiglo je pismo u kome me profesorka Sokić poziva da ispit polažem pred komisijom. Dobio sam najvišu ocenu i nastavio studije, često odlazeći kod profesorke u njen dom na ručkove i večere...

U „Beležnici – ZOP 2020” 15. maja 2020. godine ostalo je slikarevo sećanje na pogled sa prozora Akademije u Beogradu: „Gledam u pauzi vežbi sa prozora nobelovca Ivu Andrića kako polako svojom uobičajenom rutom ide ka Kalemegdanu. U mantilu modernog kroja sa šeširom na glavi i ’Politikom’ u ruci. Kolegama koji su za štafelajima ponosno saopštavam: ’Ljudi, eno nobelovca, prođe svojim mirnim putem pored nas!’ Blizak kako samo daljinu njegovu možeš da spoznaš.”

Petrušijevićev radni dan, posle ostanka bez ateljea je ispunjen u uslovima stana u kome živi. Stalno nešto pipka i doteruje. Radi minijature jakih tamnih boja. Pipkavo gotovo potezima nekog ko barata zlatom, pa sve liči na oslikavanje beline na filigranski način. Vranjski slikari priznaće da je ZOP autentični autor žanra „ciganskih noćnih svadbi” koje je maestralno video i preneo na više platna.

– Tokom noći dok sam za štafelajem, a mačak Vid pored mene ja uzmem da nešto ja i on zamezimo pa se to pretvori u večeru na platnu – objašnjava svoj ritual i dodaje:

– Često znam da može, a ne ide. Izađe i ono što si video pre mnogo godina, kada se najmanje nadaš. Trudio sam se da imam svetlost koja usred mraka dolazi na likove. To me u ovom poslu nije učinilo komercijalnim. Žene na mojim slikama su često duhovite, smešne, a za mene samo realistične. To je moja spontanost koja se na platnima našla bez moje namere i bilo kakvog htenja. U životu sretnete mnogo dobrih i loši spodoba, ja spadam u red onih loših, otuda valjda i likovi na mojim slikama izgledaju drugačije od njihovog autora…

Iz „Beležnice ZOP 2023” izdvajamo utisak o inspiraciji koju pronalazi u rodnom gradu: „Meni je i običan stari zid u Vranju zahvalna inspiracija. Tu vidim šta je sve vreme uradilo i dobro i loše. Od tog fragmenta možete učiniti svašta na prostoru platna. Sazdati plemenitu priču, a ja volim takve ljude. Njih vreme oplemenjuje i oni su moja opsednutost u gradu gde sam rođen i gde ću skončati.”

Ostaje utisak da ZOP sada boju oseća mirisom vremena u kome je stvarao. Na njegovoj meti su slike koje je odavno proživeo, neke snažno „zagrlio”, druge „dohvatio u letu”, a sada ih kroz svoje varoško hodoljublje na kratkim relacijama samo proverava. Poručuje: „Nećeš ti nikuda pobeći dok si u mojoj glavi!”

Profesorku govorom ispratio u penziju

„Bila mi je čast što sam bio jedan od govornika kada je moja profesorka i ’duhovna majka’ slikarstva Ljubica Cuca Sokić odlazila u penziju. Prošao sam na toj ceremoniji u glavi kroz ceo svoj život, koji bi sasvim sigurno bio drugačiji da nisam imao takvog pedagoga pored sebe, tokom studija, a i kasnije, kada sam magistrirao, pa sve do danas”, navodi za „Politiku” Petrušijević.

Oslikavanje pozorišnog života rodnog grada

Od ukupno 40 ulja na platnu na kojima je Zoran Petrušijević kroz godine oslikao scene iz predstava vranjskog pozorišta, ali i glumce, reditelje, scenske radnike, posle požara 2012. godine sačuvano je 15 koja su bila izložena u pozorišnom klubu. Pozorišne scene, karakterni portreti glumaca, svedenost boja i jasno pozicioniranje likova i ambijenta, zaostavština su za budućnost vranjske slikarske škole, čiji je „mentor” ovaj slikar. Među izgorelim platnima su i portret pisca Borisava Stankovića, Malike Eminović, autentične Koštane...