Омиљени студент Љубице Цуце Сокић

Врање – У много градских виђења, дана и ноћи и годишњих доба, свадби и сахрана, зима и врелих лета – из само њему својственог угла: ћутљивог, дрско скромног и сасвим тајанственог, тужног и депресивног – сликар Зоран Петрушијевић (81) је себе и време родног града из кога никада није отишао исписивао преко својих слика. Остала је упамћена његова изложба у Павиљону „Цвијете Зузорић” 1984. године. Памти се и ретроспективна изложба коју је ЗОП, како сликара у Врању сви зову, имао у октобру 2024. То је његова безмало педесета самостална изложба у досадашњој каријери.

– Он је уметник јединственог сензибилитета, чија стилска одредница би могла да буде поетски експресионизам, а теме којима се претежно бави су женска фигура, црквене грађевине, дрво и пејзажи. Зоран Петрушијевић не посустаје ни данас, једнако као на почетку, ради како би задовољио своје унутрашње стање и отуда можемо слободно претпоставити да за собом има стотину, можда и хиљаду слика, о којима ни сам уметник нема прецизну евиденцију. Четрдесет остварења су мини ретроспектива, која обухвата све тематске и стилске промене у току његовог стваралаштва. Ова поставка пружа увид у свеобухватно стваралаштво ЗОП-а, његову развојну линију и пут сазревања уметника – портретисала је речима Мирјана Јовановић, кустос Галерије Народног музеја у Врању, сликарев опус.

Потписник ових редова навикао је да сваки сусрет са Петрушијевићем почиње и траје већим делом – ћутањем. На „Добар дан”, одговара питањем: „Аран ли си данас ?” На моја питања одговара кратко и јасно. Записујем оловком у бележницу, и тако годинама. На парче, као да сликамо заједнички једну слику уметниковог живота.

Тихо испија какао. Сваког петка не може без „Политикиног забавника” као обавезне литературе. Заљубљеник у мачке. Пролећна јутра почињу када „ладом нивом” одлази на Пржар, одакле са висине брда гледа на град. До пензионисања радио је као професор на Педагошком факултету у Врању. Покојна супруга Љиљана била је професорка ликовне уметности у врањским средњим школама. Кћерка Зорана и сама сликарка. ЗОП-у је тешко пало када је одлуком градских власта Врања остао без атељеа који се налазио на мансарди једног од врањских солитера.

– Са седамнаест година возом из Врања отишао сам на пријемни испит на ФЛУ у Београд. Мајка ми је запаковала печено пиле које сам морао да распоредим за све дане мог боравка у престоници. Испит сам полагао у више фаза. Ноћио сам на железничкој станици. Када се појавила листа примљених студената, био сам други. Сећам се да сам листу ишчитавао од дна ка врху и онда био пресрећан. Био сам у класи професорке Љубице Цуце Сокић, која ће поставити и изградити темеље мога сликарства. На том путу сам и данас и бићу до краја живота – забележен је 19. септембра 2022. године разговор на тему одласка на студије.

Сликар се тада присетио да умало на другој години студија због игнорантског става и омаловажавања професора Лазара Бузаревића није напустио академију:

– Пошто код њега нисам положио испит без пара, вратио сам се у Врање. Стигло је писмо у коме ме професорка Сокић позива да испит полажем пред комисијом. Добио сам највишу оцену и наставио студије, често одлазећи код професорке у њен дом на ручкове и вечере...

У „Бележници – ЗОП 2020” 15. маја 2020. године остало је сликарево сећање на поглед са прозора Академије у Београду: „Гледам у паузи вежби са прозора нобеловца Иву Андрића како полако својом уобичајеном рутом иде ка Калемегдану. У мантилу модерног кроја са шеширом на глави и ’Политиком’ у руци. Колегама који су за штафелајима поносно саопштавам: ’Људи, ено нобеловца, прође својим мирним путем поред нас!’ Близак како само даљину његову можеш да спознаш.”

Петрушијевићев радни дан, после останка без атељеа је испуњен у условима стана у коме живи. Стално нешто пипка и дотерује. Ради минијатуре јаких тамних боја. Пипкаво готово потезима неког ко барата златом, па све личи на осликавање белине на филигрански начин. Врањски сликари признаће да је ЗОП аутентични аутор жанра „циганских ноћних свадби” које је маестрално видео и пренео на више платна.

– Током ноћи док сам за штафелајем, а мачак Вид поред мене ја узмем да нешто ја и он замезимо па се то претвори у вечеру на платну – објашњава свој ритуал и додаје:

– Често знам да може, а не иде. Изађе и оно што си видео пре много година, када се најмање надаш. Трудио сам се да имам светлост која усред мрака долази на ликове. То ме у овом послу није учинило комерцијалним. Жене на мојим сликама су често духовите, смешне, а за мене само реалистичне. То је моја спонтаност која се на платнима нашла без моје намере и било каквог хтења. У животу сретнете много добрих и лоши сподоба, ја спадам у ред оних лоших, отуда ваљда и ликови на мојим сликама изгледају другачије од њиховог аутора…

Из „Бележнице ЗОП 2023” издвајамо утисак о инспирацији коју проналази у родном граду: „Мени је и обичан стари зид у Врању захвална инспирација. Ту видим шта је све време урадило и добро и лоше. Од тог фрагмента можете учинити свашта на простору платна. Саздати племениту причу, а ја волим такве људе. Њих време оплемењује и они су моја опседнутост у граду где сам рођен и где ћу скончати.”

Остаје утисак да ЗОП сада боју осећа мирисом времена у коме је стварао. На његовој мети су слике које је одавно проживео, неке снажно „загрлио”, друге „дохватио у лету”, а сада их кроз своје варошко ходољубље на кратким релацијама само проверава. Поручује: „Нећеш ти никуда побећи док си у мојој глави!”

Професорку говором испратио у пензију

„Била ми је част што сам био један од говорника када је моја професорка и ’духовна мајка’ сликарства Љубица Цуца Сокић одлазила у пензију. Прошао сам на тој церемонији у глави кроз цео свој живот, који би сасвим сигурно био другачији да нисам имао таквог педагога поред себе, током студија, а и касније, када сам магистрирао, па све до данас”, наводи за „Политику” Петрушијевић.

Осликавање позоришног живота родног града

Од укупно 40 уља на платну на којима је Зоран Петрушијевић кроз године осликао сцене из представа врањског позоришта, али и глумце, редитеље, сценске раднике, после пожара 2012. године сачувано је 15 која су била изложена у позоришном клубу. Позоришне сцене, карактерни портрети глумаца, сведеност боја и јасно позиционирање ликова и амбијента, заоставштина су за будућност врањске сликарске школе, чији је „ментор” овај сликар. Међу изгорелим платнима су и портрет писца Борисава Станковића, Малике Еминовић, аутентичне Коштане...