Škola nekad i sad

Vodio sam dve sekcije u OŠ „Jovo Kursula” u Kraljevu: dramsku i recitatorsku. I na jednoj i na drugoj – prepuna učionica đaka. Naravno, svake godine sam pripremao program povodom Savindana. Jednom prilikom, učenik koji je igrao Svetog Savu, pet minuta pre početka predstave u Kraljevačkom pozorištu, prilazi mi i kaže: „Nastavniče, ja ne mogu da igram.” U očajanju, postavljam suvišno pitanje „zašto”, a vidim da ga je samlela trema. Neverovatno, ali u istom trenutku jedan učenik, član sekcije kojem nisam bio predmetni nastavnik, pita me: „Nastavniče, mogu li ja da igram umesto njega? Znam celu ulogu.” Bio sam beskrajno iznenađen i obradovan. Taj član sekcije nije bio predviđen da igra u predstavi, a alternaciju za ulogu Svetog Save nisam imao zbog neverovatne sličnosti đaka s ustaljenim likom Svetog Save. Drugi učenik je svojevoljno prisustvovao svakoj probi i izvanredno je odigrao ulogu.

Pripremili smo „Pokondirenu tikvu” Jovana Sterije Popovića. Pored nekoliko predstava za učenike naše škole i njihove roditelje u Kraljevačkom pozorištu, za sve škole u Kraljevu imali smo posebne predstave. Za svaku ulogu imao sam od dve do četiri alternacije, koje su se u svakoj predstavi smenjivale. Sve je bilo idealno. Jedino što nikad nisam mogao da sprečim suze bar pet, šest glumaca zato što ne igraju u toj predstavi. Iste rezultate imala je i recitatorska sekcija.

Ovo pišem zbog današnjih učenika, koji su, umesto u školi, na ulici. Tamo gde im apsolutno nije mesto. Žao mi ih je. Pored toga što su podlegli jakim pritiscima i manipulacijama, beže i od monotone i sterilne škole, koja im ne pruža ništa od onoga što može da ih odmori, zadovolji, relaksira, preporodi posle vremena provedenog nad udžbenicima. Ima li nekog da razmisli o tome?

Radomir Jovanović,

Žiča