Misterija pogibije Džemala Bijedića

Džemal Bijedić je ubijen! Bio je to atentat na premijera! Ovom tvrdnjom obeležena je u Sarajevu i 48. godišnjica pogibije predsednika Saveznog izvršnog veća SFRJ u avionskoj nesreći 1977. Nasuprot službenoj verziji da je premijerski „lir džet” zbog nevremena udario u brdo, reč je, navodno, o zaveri. U ono vreme i ozbiljni intelektualci i politički funkcioneri u BiH u privatnim razgovorima šapatom su izražavali sumnju da nije bila reč o nesreći nego o organizovanom zločinačkom poduhvatu, dok su ih drugi slušali i sa nevericom odmahivali.

Ko bi bili zaverenici? – „Jovanka Budisavljević Broz i lički generali, odnosno Đoko Jovanić.” A zašto? Šta bi im bio motiv? Bojali su se da ga Tito sprema za svoga naslednika. „Džemal je ubijen u aranžmanu vrha tadašnje JNA. O tome govori niz elemenata, pa i neki podaci iz Vojvodine upućuju na to. Ubijen je jer je bio logičan naslednik i pretendent na Titovo nasleđe i funkciju. Bio je najafirmisaniji državnik Jugoslavije u svetu. Imao je tri mandata kao premijer Jugoslavije, a Tito ga je jako voleo i poštovao. Džemal je, naime, bio veliki Jugosloven, veliki Bosanac, bio je veoma zaslužan za afirmaciju i ravnopravan tretman muslimana Bosne i Hercegovine u Jugoslaviji. On je bio ledolomac u procesima afirmacije muslimana kao ravnopravnog naroda u SFRJ. Ubijen je zbog toga, ali i iz drugih razloga”, izjavio je rođak Bahrudin Bijedić za Anadoliju. Dokazi? „Pokvaren visinomer i mator kopilot!”

Ako izuzmemo nenavedene „druge razloge” i one „iz Vojvodine”, ništa od navedenog ne stoji. Naprotiv! Džemal Bijedić je bio izuzetno vedar, komunikativan, vispren. duhovit i oboje Brozovih su njega i njegovu Razu, takođe jednostavnu i simpatičnu ženu, koja je znala da ugosti svojeručnim maksuzijama, voleli kao privatno društvo u slobodnim časovima, a u izboru je učestvovala i Jovanka. Poznato je da je Jovanka gajila animozitet prema Rankoviću, jer je bio konkurent venčanom kumu Stevi Krajačiću, Titovom paralelnom i neformalnom bezbednjaku, te prema članovima komisije za njeno udaljavanje od muža – Dolancu, Ljubičiću, Vrhovcu, Dugonjiću. Bijedić nije bio, niti je mogao biti među njima.

„Logičan naslednik i pretendent na Titovo nasleđe i funkciju” (!?). Nije bio ni prvo, ni drugo, ni treće. Nije bilo nikakve logike jer funkcija predsednika SIV-a nije bila broj dva kao u zapadnim demokratijama. Iznad su bili članovi partijskog i državnog vrha SFRJ, a pogotovo čelni rukovodioci u matičnim republikama. Štaviše, ovi potonji su ih u dogovoru s Titom slali u Beograd. Najzad, Bijedić ni formalno ni stvarno nije bio ništa moćniji od Mike Špiljka i Mitje Ribičića, koji su mu prethodili, kao ni od Veselina Đuranovića i Milke Planinc, koji su ga nasledili.

Niko od njih, pored tada još živih i vitalnih Kardelja, Bakarića, Stambolića, Koliševskog, Dugonjića, nije smeo ni da sanja o sebi kao o „pretendentu na nasleđe i funkciju”. Tito, kao stariji od svih, bio je alergičan na temu naslednika. Recimo, kad su Rankoviću na prijemu u Moskvi nazdravili kao „nasledniku”, a Miku Tripala plakatirali za predavanje u Bolonji kao o „budućem”, umalo im to nije došlo „političke glave”. U razgovoru pred kraj života Koča Popović je izneo divljenje za Tita, ličnost i delo, uz jedinu zamerku: „Svojim saborcima nije dao da odrastu.” Kad su ga, na Kardeljevu inicijativu, izabrali za „doživotnog u partiji” i „bez ograničenja mandata u državi”, ovome su kolege diskretno prigovorile da je to monarhistički princip i neozbiljno za socijalističku republiku. Večiti ustavotvorac je odgovorio: „Starog je uhvatila senilna paranoja da svi hoćemo da mu otmemo vlast i bojim se da bi mogao sve da nas pohapsi. Ovako smo mirni, budite mi zahvalni.”

Najzad, ocena „Bijedić je bio najafirmisaniji državnik Jugoslavije u svetu” već je na rubu pameti rođaka Bahrudina. Zar za živog i zdravog Tita, pa Milovana Đilasa, koji je teorijskim delom „Nova klasa” ušao u evropsku istoriju političkih učenja, pa večnog i uzornog ministra spoljnih poslova Koče Popovića, našeg prvog predsednika GS UN i drugih. Moglo bi se možda reći da je imenom Džemal bio popularan u arapskom i islamskom svetu, i tako dolazimo do glavnog aduta Džemala Bijedića za promociju u saveznog premijera.

Pored toga što je bio i meraklija, i teferičlija, i leksikon bosanskih viceva, Džemal Bijedić bio je neosporno vrlo inteligentan, vispren, pragmatičan, efikasan i za politiku nadaren, ali kad su se na premijerskom položaju izređali Srbin, Hrvat i Slovenac, prednost BiH, i to baš Muslimanu, dalo je Titovo liderstvo u pokretu nesvrstanih. Tada su, ne samo sarajevska, građevinska preduzeća podizala kule i gradove po Bliskom istoku i odande slali, ne samo u Sarajevo, svoju omladinu na fakultete i studije. Nije bila mala stvar za taj islamu odani svet, kada im je Tito predstavljao premijera Džemala.

Još veći odjek ta činjenica je imala u muslimanskoj Bosni. „Naš Đemo, prvi do Tita!”, žamorilo je sarajevskim mahalama. Bilo je to za njih neuporedivo važnije nego priznanje nacije! To što su od muslimana postali Muslimani za priproste narodne mase bila je apstrakcija, ali „naš Džema”, kako su mu tepali u Mostaru, ili „drug Đemo”, kako su ga odmila zvali u Sarajevu, raspilavilo ih je. Kada god bi ga videli na fotosu u „Oslobođenju” kako u belom odelu iza Tita silazi s „Galeba” u neku od luka Sredozemlja, izrezivali su ih i lepili po zidovima kahvedžinica i ćevabdžinica, Ferhadijom od Slatkog ćošeta do Sebilja, po bravadžiluku i kujundžiluku.

Otuda dolazi mistifikacija da je „bio ledolomac u procesima afirmacije muslimana kao ravnopravnog naroda u Jugoslaviji”. Ni to nije tačno, jer se, za razliku od veterana i partijskih intelektualaca Avde Hume i Hasana Brkića, istoričara Envera Redžića, a posle njega Hamdije Pozderca i drugih, Bijedić uopšte nije bavio nacionalnim pitanjem, pa ni muslimanskim, sem sasvim marginalno, koliko je bilo neizbežno, ili bar o tome nema pisanih tragova. Edvard Kardelj, Titov ekspert za nacionalnu tematiku, čije je predratno delo „O slovenačkom nacionalnom pitanju” imalo kanonski status, bio je taj koji je, kako piše Ekmečić, kružio po Bosni i bezuspešno animirao „neopredeljene” političare za muslimansku naciju, ali je više uspeha imao kod intelektualaca. Jeste bio „ledolomac”, samim tim što se kao Musliman našao na inokosnoj funkciji na krovu SFRJ i ulio samosvest i samopouzdanje svojim sunarodnicima. Jedino su mu zamerali što je sinovima dao vlaška imena Dragan i Milenko, „kao da nema toliko lepih naših”.

Žovijalni Bahrudin Buri Bijedić odmalena je obožavao svog starijeg uspešnog rođaka Džemala, kao što je i ovaj bio slab prema njemu. Teško se mirio s njegovom nesrećnom smrću, koliko radi rahmetlije, toliko i, nek vele, sebe radi (šef SDB Sarajeva, konzul u Čikagu), pa je razvijao teorije zavere. Zabeleženo je da je Bijedića, predsednika opštine Mostar, sekretar komiteta Danilo Bilanović optužio za hedonizam i nepotizam, čega je kod Bijedića neosporno bilo, ali ne toliko da bi bio partijski osuđen. Nastavio je da se penje sve do vrha SFRJ u Beograda, a onda rođaku Bahrudinu tri meseca pred smrt u vikendici kraj Trnova na uho: „Bahrice, suviše znam, ubiće me... Do Tita se ne može doći od Jovanke... Vrh JNA...”

Prof. dr Husnija Kamberović, istoričar, nešto je oprezniji, ali priču stavlja u nacionalni kontekst. „Često se tu ostavljalo prostor za različita građenja predstava o ubistvima, zaverama i slično. Smrt Mehmeda Spahe je prva u tom nizu. Kasnije će Bošnjaci izgraditi nekoliko predstava o zaverama protiv njihovih lidera. Spahu je sledio Džemal Bijedić, koji je 1977. poginuo u avionskoj nesreći, a raširena je teorija o zaveri protiv njega. Zatim sledi smrt Hamdije Pozderca 1988. Okarakterizovana je kao zavera čija je on bio žrtva. Bijedić je poginuo u vreme prilično oštrih kriza u političkom vrhu Jugoslavije.”

Elem, tužioci su Bahrudin i Husnija, a optuženi Jovanka i Đoko. I pristalice i zvanične i nezvanične verzije, kako danas, tako i onda, podeljene su po nacionalnom ključu. Ispada da, paradoksalno, 50 godina dugo sećanje na Džemala Bijedića u Bošnjaka delom potiče baš od njegove „misteriozne” pogibije.

*Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista