NATO zatvara krug

Na nedavnoj konferenciji o pitanjima iz oblasti bezbednosti, ekonomije i politike, koja je održana u Beogradu, pokušano je da se dođe do kakvog-takvog odgovora koliko bi eventualno koštala bezbednosna integracija Srbije u NATO, šta bi to značilo za Srbiju u ekonomskom kontekstu, a šta ovoj državi donosi vojna neutralnost. Pitanja su sada verovatno još aktuelnija, jer će NATO u svoje punopravne članove u proleće sledeće godine, povodom 60 godina postojanja alijanse, primiti Hrvatsku i Albaniju. Koliko to menja geostratešku poziciju Srbije, da li ostajemo „sami na Balkanu”, je li NATO ulaskom Hrvatske i Albanije došao do krajnjih granica svog širenja i kakva je uopšte vojna budućnost Srbije?

Zvanično, Srbija je vojno neutralna država, izjavu o tom statusu Beograd je objavio, ali da bi to na neki način bilo i međunarodno kodifikovano taj status Srbije treba da prihvate i treće države. Koje su to treće države, da li samo velike sile, ili i susedne zemlje, to je danas u svetu poremećenih međunarodnih odnosa relativna stvar. Kao što su nekada ratovi otpočinjali zvaničnom najavom, pa posle toga iznenadnim napadima i bez najave, tako danas i neutralnost, prihvaćena ili ne, u jednom trenutku ne mora napadaču baš ništa da znači. Kao što i pripadnost vojnom savezu ne mora da znači da ste apsolutno bezbedni od bilo koje vrste vojne ugroženosti. Grčko-turski rat oko Kipra iz 1974. godine, rat dve članice NATO-a dokaz je toga, baš kao što je i dokaz da danas Grčka, sa oko dva miliona stanovnika više od Srbije i naravno sa mnogo većim društvenim bruto proizvodom od Srbije, ima pet puta veće oružane snage i redovno služenje vojnog roka.

Odbrana nije jeftina zabava, nezavisnost zemlje takođe, a savremeni bezbednosni izazovi dokazuju da isključivo vojni način rešavanja tih problema nije pokazao svoju efikasnost. Rat protiv terorizma i ratovi u Avganistanu i Iraku svakodnevno to i dokazuju. Najveći bezbednosni problem Srbije je amputacija Kosova. Može li Srbija taj problem da reši ulaskom u NATO? Ukoliko može onda se i raspoloženje javnosti prema zapadnoj alijansi može promeniti u korist ulaska u taj savez. Ukoliko NATO u tom kontekstu ne može da pomogne Srbiji da vrati deo oduzete teritorije, onda će se deo javnosti pitati čemu ulazak u integraciju koja je aminovala dezintegraciju Srbije. Koliko će biti taj deo javnosti zavisi i od drugih faktora.

Srbija kroz proces Partnerstvo za mir ostvaruje odličnu vojnu saradnju i sa zemljama NATO-a i specijalno sa SAD. Srbija je potpisala SOFA sporazum što neke zemlje NATO-a još nisu potpisale, Srbija ima sporazum o razmeni obaveštajnih informacija sa NATO-om. Srpski vojnici redovno vežbaju i sa armijama NATO-a i sa Nacionalnom gardom Ohaja i taj intenzitet vojne saradnje daleko prevazilazi nivo međusobne saradnje mnogih država članica NATO-a. Za svaki izvoz proizvoda vojne industrije Srbije bilo gde u svetu mi tražimo dozvolu od SAD, zapravo mi se u praksi već duže ponašamo kao disciplinovana država članica NATO-a.

S druge strane, ne postoji dokazana veza između ekonomskog rasta i ulaska u NATO, postoje velike teškoće u proračunavanju, analizi i predviđanju troškova od dobiti ili gubitaka od mogućeg ulaska Srbije u zapadnu vojnu alijansu i to je potvrdila čak i ova konferencija o pitanjima bezbednosti nedavno održana u Beogradu. Niko još nije matematički utvrdio troškove i dobiti od članstva u zapadnom vojnom savezu na početku 21. veka, a i teško će, posebno sada kada je ekonomska kriza pogodila sve.

Naravno, nisam od onih koji smatraju da bi ulaskom u NATO sve postojeće borbene sisteme Vojska Srbije morala hitno da promeni i da kupuje zapadnu vojnu tehniku. Ne, to NATO nije tražio ni od jedne nove članice saveza. Takođe, smatram da bi vojska ove zemlje imala dosta koristi od drugih članica NATO-a, koje su bogatije od Srbije, tako što bi po sistemu „kaskade“ dobijala oružje koje SAD, Nemačka, ili Britanija postepeno izbacuju iz upotrebe, a koje je još uvek odlično za Srbiju. Ni članstvo u savezu ne bi na godišnjem planu nešto mnogo koštalo, dakle pitanje troškova nije neki problem. Problem je politički i mentalni i nije lako rešiv u kratkom vremenu. Tu vreme mora da odigra svoje.

Jer, kada su u NATO ulazile Bugarska i Rumunija bila su neka druga vremena i za te dve države to je bila ulaznica i u EU. Niko Srbiji danas ne garantuje da bi joj članstvo u NATO-u skratio put ka EU. Šta mi to možemo da ponudimo savezu što on već nema, čime mi to možemo da „istrgujemo” sa NATO-om što bi ga navelo da preispita naše zahteve oko Kosova? Bataljon srpskih vojnika u Avganistanu? Pa odatle svi već beže, to je izgubljeni rat. Jedina ulaznica sa kojom možemo da „trgujemo” jeste upravo Kosovo. Može li neko javno da se odrekne te ulaznice?