Kad se život pretvori u lutriju

Kao što to najčešće biva, bolest se pojavi kada ste je najmanje očekivali. Teško se mirite sa činjenicom da će vam umnogome promeniti život, planove, nadanja. Preostane nada da ćete sa njom brzo izaći na kraj i nastaviti tamo gde ste stali. A onda se suočite sa jednom još težom činjenicom: da se bolest od koje bolujete leči na drugačiji način, a on podrazumeva život „na aparatu” koji obavlja funkciju organa koji ste izgubili… Jedino rešenje za izlaz iz takve situacije je – transplantacija. A one su retke i malo ih je… Znate da ćete poziv koji je karta spasa možda nekada dobiti, ali ne znate kada – možda sutra, za par nedelja, meseci, godina... Ili možda nikad. Život se pretvori u lutriju. Neophodno je biti strpljiv, dovoljno jak psihički, fizički i emotivno da se sve nuspojave bolesti, za koje nikada ne znate da li će se i kada dogoditi, prevaziđete i iznesete hrabro, ali i da se život ne pretvori u samosažaljenje.

Upravo u takvom jednom momentu upoznala sam Mladena Todića i njegov rad u Udruženju „Zajedno za novi život”, a zatim i druge članove udruženja. Bila sam duboko dirnuta činjenicom koliko jedan ne tako mali broj ljudi na istoj životnoj prekretnici, okupljeni oko istih ciljeva, svi različiti, a nekom tajnom niti povezani, u današnje vreme netrpeljivosti i često neiskrenosti, mogu da dišu kao jedno, budu jedni drugima podrška. Zato volim da kažem da mi bolest nije pokazala samo svoju lošu stranu, već podarila mnoga prijateljstva i jedno zdravo porodično okruženje. Mladena sam upoznala jednog kasnog decembra ispred UDK u Tiršovoj, na dodeli novogodišnjih paketića deci koja idu na hemodijalizu i malim pacijentima koji čekaju na transplantaciju jetre. Prošlo je više godina od tada i smatram da su njegov rad i trud, zalaganje, entuzijazam i odricanje vredni svake pohvale i poštovanja. Poseban je osećaj kada vam ljudi ukažu poverenje shvativši da se iskreno borite za bolje zdravstveno stanje svih pacijenata i da ne predstavljate grupu ljudi ili pojedinca koji brine samo o ličnom dobru. Mladen me je na poseban način naučio nešto čemu težim i sama, zajedništvu i kako se ne uvek na lak način, možda težim putem, ali uz mnogo empatije stiže do pozitivnog cilja.

Svih ovih godina naporno radimo. Neminovno, bilo je jako teških momenata, ali smo jedni u drugima nalazili snagu za dalju borbu. Pre izvesnog vremena, osnivač našeg udruženja izneo je predlog da bi trebalo da preuzmem funkciju vođenja udruženja i bila sam jedna od retkih koja nije bila za takvu promenu iako sam razumela njegove razloge. Sada, kao neko ko je na čelu Udruženja „Zajedno za novi život”, svesna sam težine zadatka koji je preda mnom i svega što je naš Mladen uradio pre mog stupanja na ovu funkciju. Samim tim je odgovornost veća i nadam se da ću opravdati očekivanja.

Zadnjih godina program doniranja organa i transplantacije je u kritičnom zaostatku. Brojevi urađenih transplantacija su veoma mali, dok s druge strane brojevi pacijenata koji dolaze na listu čekanja ne opada. Ulažemo velike napore i kvalitetno radimo na edukaciji stanovništva o važnosti doniranja organa, otklanjanju predrasuda da se doniranje vezuje za malverzacije i da se novcem ili vezama može lakše ili brže dobiti organ. Jedan potpuni nonsens. Trudili smo se da dobijemo pozitivan stav Srpske pravoslavne crkve na temu doniranja organa i srećom, krajem prošle godine, dobili smo zvanično saopštenje Sinoda i njihovo veliko „da”. Sarađujemo sa svim relevantnim institucijama, a nama svakako najvažnije je Ministarstvo zdravlja i Uprava za biomedicinu, koji takođe prepoznaju naše napore da se na kulturan način, dogovorom, dođe do rešenja akutnih problema.

Planiramo da nastavimo i u narednom periodu da radimo još više kako bi broj dobijenih saglasnosti i obavljenih transplantacija u ovoj i predstojećim godinama bio uvećan, što je svakako najvažniji zadatak, ali postoje i problemi koji muče pacijente u periodu čekanja, a koji su jednako važni i moraju biti rešeni, kako bi svi ti pacijenti imali kvalitetno lečenje, dostupne medikamente i u što boljem stanju dočekali najvažniji poziv. Treba rešiti probleme nedostupnosti velikog broja medikamenata koji je teško dostupan pacijentima koji čekaju na transplantaciju. Velika pomoć u radu su nam i divni lekari, koordinatori za transplantaciju organa iz naših najvećih zdravstvenih ustanova (UKCS, UKCV, VMA…). Poštovanje i poverenje tih ljudi je trebalo zadobiti i treba očuvati.

Lično, kao pacijentkinja na kućnoj hemodijalizi i listi čekanja za kadaveričnu transplantaciju bubrega, mogu da kažem da sam zadovoljna svojim tokom lečenja iako je živeti na dijalizi oročeno, od dana do dana nije baš tako bajkovito kako mnogi žele da predstave. Zahvalna sam timu sestara koje me prate i brinu o meni.

U ovom izazovnom vremenu u kojem živimo, bogati smo kada smo okruženi kvalitetnim i iskrenim ljudima, a takvi su moji saborci iz tima „Zajedno”. Iskreno verujem da samo zajedno možemo da stignemo do cilja koji nam je svima isti: veći broj donora, više transplantacija, mnogo porodica na okupu i neizmerna zahvalnost porodicama donora. Pozivam sve koji žele da se pridruže našem radu i budu deo našeg udruženja da nam se jave. Svi su dobrodošli, jer samo zajedno možemo više.