„Fejsbuk pesnici”

Kakva je današnja pozicija ili sudbina poezije, oduvek, a zasigurno i zauvek, princeze ili salonske dame u umetnosti reči u odnosu na mlađu ili stariju sestru prozu?

 Promenila se jeste i to je sve očiglednije, kao što se sve pa i književni život u Srbiji u poslednjih tridesetak godina promenio. A počelo je sa zlosretnom, još nezavršenom tranzicijom koja je, pored nasilne smrti privrede, teških hroničnih bolesti obrazovanja i zdravstva, donela neprirodnu ali sigurnu smrt velikih izdavačkih kuća koje su jednako objavljivale domaću i prevedenu poeziju i prozu.

Tranzicija i demokratija u srpskoj varijanti su njeno visočanstvo knjigu (iz)bacile na tržište kao da je šargarepa, fen za kosu, nafta ili cement a pesme kao da rastu iz zemlje, skidaju se sa fabričkih traka, toče na benzinskim pumpama, pakuju u džakovima od 25 i 50 kilograma!

Posle gašenja velikih izdavačkih kuća s kompletnom kadrovskom strukturom počele su, uz medije, kao pečurke da niču i privatne izdavačke kuće. Neke od njih, kao i medije, osnivali su bivši pekari, trgovci, organizatori folk koncerata. Neke ni danas nemaju urednike, lektore, redaktore, tehničke urednike, a kamoli urednike edicija ili biblioteka. Ima, naravno, i onih koje su izrasle u ozbiljne ili renomirane, zahvaljujući i kadrovima koji su došli iz propalih izdavačkih kuća ali i kvalitetnom podmlatku.

Relikti budžetskog finansiranja izdavaštva opstali su pri ustanovama kulture kojima izdavaštvo nije osnovna delatnost – pri bibliotekama, kulturnim centrima, muzejima, galerijama, istorijskim arhivima. Novonastali prozni i pesnički rukopisi svoje udomljenje mogu naći uglavnom pri bibliotekama i centrima za kulturu. I to, mahom u svojim sredinama, kao zavičajni stvaraoci ako i za to bude sreće. Najveći broj to i ostane do kraja stvaralačkog života. Razlog nije uvek nizak estetski domet napisanog nego stara boljka – odnos centra i periferije – koja je još više skrajnula „periferiju”, iako stvaralačka invencija, književna, pa i pesnička svežina mahom otuda dolazi, ali ne i klanovska potpora iz centara i njihovih izdavačkih redakcija.

Budžetske ustanove na lokalnom nivou uglavnom jednako objavljuju poeziju i prozu, jer ih ne vodi ekonomski interes, već namera da podrže stvaraoce iz neposrednog okruženja. Ali to važi do trenutka dok ne nadrastu lokalni nivo, još ako se opredele samo za poeziju, onda počne „pritisak” rukopisa na „jakog” izdavča. „Nužno”, kadrovska struktura se učvršćuje, armira se klanovskim gvožćem, stvaraju se transverzale sa drugom izdavačkom kućom sličnog renomea, vrši razmena rukopisa po principu „mi vas, a vi nas” da bi se pritajio direktni sukob interesa i nepotizam.

Onda poeziji nije dovoljno da bude čak i vrhunska, ako je njen stvaralac slobodan strelac. A privatne izdavačke kuće, koje zarad opstanka moraju da računaju na zaradu, nerado objavljuju poeziju čak i da stvaralac sam finansira objavljivanje knjige, jer im je poznato kako pesničke knjige prolaze na tržištu. Pre će se prodati šund ljubić nego knjiga vredne poezije. Čitanje, shvatanje i tumačenje poezije traži intelektualni i duhovni napor, jer je njena suština u rigoroznoj sažetosti u kojoj je sadržana ne samo visoka misaonost nego i duboke emocije i još mnogo toga što diktira poezija kao prva dama književnosti. A proza, makar i najnižeg estetskog, zabavnog nivoa, u kome se prepoznaje stvarnost na najočiglednijem nivou, stvara iluziju o čitanju i razumevanju književnog dela.

Ako je neka uteha ili, možda novi udes, pesnicima je novo vreme otvorilo nova vrata za njihovu poeziju – društvene mreže i portale gde mogu da objavljuju svoju poeziju. I to besplatno na društvenim mrežama, a na portalima ponekad mogu i da zarade koji dinar. Bar koliko i u pojedinim, doduše retkim časopisima na budžetu, koji su zbog ugleda i upornosti članova redakcija preživeli tranziciju i nastavili da izlaze uz pomoć ministarstva i lokalnih budžeta.

 Ali već su pesnike koji objavljuju poeziju na društvenim mrežama „ozbiljni izdavači” i „značajniji pesnici” okitili zajedničkim nadimcima kao što su „fejsbuk pesnici” ili „pesnici iz mreže”, jer oni ne jure strmoglavo na stranice „Fejsbuka”, niti uredno krajem godine šalju svoje rukopise poznatim izdavačkim kućama, a one već požurile da obaveste kulturnu javnost da su za naredne dve godine popunile izdavačke planove.

Ali „fejsbuk pesnika” ne napušta nada da će konačno fascinirati nekoga svojom poezijom ili da će se neko zbog višegodišnje uporne ponude sažaliti i objaviti njegovu zbirku, jer se pola nekog klana preselilo kod drugog izdavača koga treba njihova imena da „podignu” u književnoj javnosti.