„Фејсбук песници”

Каква је данашња позиција или судбина поезије, одувек, а засигурно и заувек, принцезе или салонске даме у уметности речи у односу на млађу или старију сестру прозу?

 Променила се јесте и то је све очигледније, као што се све па и књижевни живот у Србији у последњих тридесетак година променио. А почело је са злосретном, још незавршеном транзицијом која је, поред насилне смрти привреде, тешких хроничних болести образовања и здравства, донела неприродну али сигурну смрт великих издавачких кућа које су једнако објављивалe домаћу и преведену поезију и прозу.

Транзиција и демократија у српској варијанти су њено височанство књигу (из)бациле на тржиште као да је шаргарепа, фен за косу, нафта или цемент а песме као да расту из земље, скидају се са фабричких трака, точе на бензинским пумпама, пакују у џаковима од 25 и 50 килограма!

После гашења великих издавачких кућа с комплетном кадровском структуром почеле су, уз медије, као печурке да ничу и приватне издавачке куће. Неке од њих, као и медије, оснивали су бивши пекари, трговци, организатори фолк концерата. Неке ни данас немају уреднике, лекторе, редакторе, техничке уреднике, а камоли уреднике едиција или библиотека. Има, наравно, и оних које су израсле у озбиљне или реномиране, захваљујући и кадровима који су дошли из пропалих издавачких кућа али и квалитетном подмлатку.

Реликти буџетског финансирања издаваштва опстали су при установама културе којима издаваштво није основна делатност – при библиотекама, културним центрима, музејима, галеријама, историјским архивима. Новонастали прозни и песнички рукописи своје удомљење могу наћи углавном при библиотекама и центрима за културу. И то, махом у својим срединама, као завичајни ствараоци ако и за то буде среће. Највећи број то и остане до краја стваралачког живота. Разлог није увек низак естетски домет написаног него стара бољка – однос центра и периферије – која је још више скрајнула „периферију”, иако стваралачка инвенција, књижевна, па и песничка свежина махом отуда долази, али не и клановска потпора из центара и њихових издавачких редакција.

Буџетске установе на локалном нивоу углавном једнако објављују поезију и прозу, јер их не води економски интерес, већ намера да подрже ствараоце из непосредног окружења. Али то важи до тренутка док не надрасту локални ниво, још ако се определе само за поезију, онда почне „притисак” рукописа на „јаког” издавча. „Нужно”, кадровска структура се учвршћује, армира се клановским гвожћем, стварају се трансверзале са другом издавачком кућом сличног реномеа, врши размена рукописа по принципу „ми вас, а ви нас” да би се притајио директни сукоб интереса и непотизам.

Онда поезији није довољно да буде чак и врхунска, ако је њен стваралац слободан стрелац. А приватне издавачке куће, које зарад опстанка морају да рачунају на зараду, нерадо објављују поезију чак и да стваралац сам финансира објављивање књиге, јер им је познато како песничке књиге пролазе на тржишту. Пре ће се продати шунд љубић него књига вредне поезије. Читање, схватање и тумачење поезије тражи интелектуални и духовни напор, јер је њена суштина у ригорозној сажетости у којој је садржана не само висока мисаоност него и дубоке емоције и још много тога што диктира поезија као прва дама књижевности. А проза, макар и најнижег естетског, забавног нивоа, у коме се препознаје стварност на најочигледнијем нивоу, ствара илузију о читању и разумевању књижевног дела.

Ако је нека утеха или, можда нови удес, песницима је ново време отворило нова врата за њихову поезију – друштвене мреже и портале где могу да објављују своју поезију. И то бесплатно на друштвеним мрежама, а на порталима понекад могу и да зараде који динар. Бар колико и у појединим, додуше ретким часописима на буџету, који су због угледа и упорности чланова редакција преживели транзицију и наставили да излазе уз помоћ министарства и локалних буџета.

 Али већ су песнике који објављују поезију на друштвеним мрежама „озбиљни издавачи” и „значајнији песници” окитили заједничким надимцима као што су „фејсбук песници” или „песници из мреже”, јер они не јуре стрмоглаво на странице „Фејсбука”, нити уредно крајем године шаљу своје рукописе познатим издавачким кућама, а оне већ пожуриле да обавесте културну јавност да су за наредне две године попуниле издавачке планове.

Али „фејсбук песника” не напушта нада да ће коначно фасцинирати некога својом поезијом или да ће се неко због вишегодишње упорне понуде сажалити и објавити његову збирку, јер се пола неког клана преселило код другог издавача кога треба њихова имена да „подигну” у књижевној јавности.