Prosvetitelj među nama

Posle osmogodišnjeg izvođenja monodrame „Moj otac Vuk Karadžić” kroz kazivanje njegove kćeri Mine u maestralnom tumačenju glumice Ljiljane Jakšić, u Muzeju Vuka i Dositeja, organizatora Miodraga Tomića, muzejskog savetnika, postavljena je i druga monodrama posvećena Dositeju Obradoviću, jednom od najznačajnijih srpskih kulturnih pregaoca, osnivača i profesora Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta, prvog popečitelja prosvete u Sovjetu i autora svečane pesme „Vostani, Serbije”.

Poznat nam je životni i umetnički put ovog velikana a saznali smo još više o manje poznatim detaljima iz uzbudljive životne odiseje neumornog svetskog putnika, prevodioca i nosioca najnaprednijih evropskih ideja o prosvetiteljstvu i racionalizmu. Poliglota sa poznavanjem deset svetskih jezika, kratko vreme proveo je kao kaluđer u fruškogorskom manastiru Hopovo u kojem je kršteno ime Dimitrije zamenio monaškim Dositej. Po napuštanju manastira postaje svetski putnik projezdivši ceo Balkan, Malu Aziju, Austriju, Italiju, Nemačku, Englesku, Francusku i Rusiju. Putuje, piše i čita. Prvo objavljuje 1783. godine „Pismo Haralampiju”, a potom iste godine „Život i priključenija”, svoj životopis. Autor obe monodrame po pomenutim delima je muzejska savetnica Eliana Gavrilović.

Tačno u podne, 2. februara, na scenu muzejskog teatra ulazi reditelj i glumac Vladimir Cvejić, 60. put. Bogata je njegova umetnička karijera: nekadašnji član ansambla Narodnog pozorišta iz Vršca, potom u stalnom angažmanu pozorišta „Zoran Radmilović” iz Zaječara i povremeno glumački gost Ateljea 212, KGPT, Zvezdara teatra, malog pozorišta „Duško Radović” i pozorišta „Boško Buha”, dugogodišnji umetnički direktor akademskog pozorišta Branko Krsmanović, dobitnik više od 80 nagrada na domaćim i stranim festivalima, autor monografije „Družina A”, član Udruženja dramskih umetnika Srbije.

Na 60. predstavi o Dositeju snagom glumačke transformacije učinio je da bezmalo i fizički nalikuje svom junaku a magijom glumačkog kazivanja uveo nas je u začudnu duhovnu radoznalost i istraživački duh ovog podvižnika srpske kulture. Jedan sat priče o Dositeju prošao je neprimetno i oduševio publiku.

Pitamo glumca zašto Dositej, šta ga je inspirisalo i da li su sve predstave istovetne ili, zavisno od nadahnuća, Vladimir ispreda neke različite niti iz života slavnog kulturnog zanesenjaka.

– Polazna osnova za predstavu „Dosije Dositej” je kreativno sadejstvo dvoje muzejskih savetnika, Eliane Gavrilović, koja je autorka teksta, i Miodraga Tomića, koji poznaje moj umetnički rad i koji me je pozvao pre pet godina da realizujemo scensku postavku. Rade Marković (u TV seriji „Jastuk groba mog”) i Miodrag Radovanović Mrgud (TV serija „Vuk Karadžić”) u ulozi Dositeja bili su dostojni uzori i trudio sam se da ih ne izneverim, utoliko pre jer sam ih poznavao – kaže Vladimir Cvejić i dodaje:

– Godina u kojoj sam počeo da radim je 2020, vreme korone. Pročitao sam sve dostupno, zanimljivo i preporučeno. Podigli smo standarde, od vizuelnog do tekstualnog i izvođačkog a nadahnuće je raslo sa približavanjem premijere. Kostim po autorstvu Borisa Čakširana, perika Dubravke Bušatlije, audio naracije glumca Aleksandra Mihailovića, montaža Miloša Krstića i lektura profesora Radovana Kneževića, predstavljaju stručnu podršku mojih prijatelja i kolega, što su takođe inspiracije.

Cvejić još kaže da bi mogao svih 60 predstava, od toga 20 gostovanja, da definiše kao javne probe jer se tokom igranja i sam usavršavao:

– Upoznavao sam naklonost i reagovanje publike, kao i svoje sopstveno sagledavanje Dositeja i njegovog životnog puta obukavši „njegovo” odelo, obuvši „njegove” cipele i plačući „njegovim” suzama za majkom i sestricom ili klečeći kad je u svojim kasnim šezdesetim prvi put kročio na tlo Srbije. Budući da sam obišao većinu zemalja i gradova gde je i on bio, bilo mi je bliže i lakše da se poistovetim sa onim što izgovaram. Razlika je u tome što sam ja putovao autobusom, automobilom ili avionom a on, brodom, čamcima i najčešće pešice. Svaka predstava je mali autentični mikrokosmos u zavisnosti za koju publiku igram, a to su često obrazovani ljudi koji već nešto ili mnogo znaju o Dositeju, đaci, studenti, roditelji sa decom. Pažnja sa kojom prate predstavu upotpunjuje i definiše tišina na kraju, zatim dug i srdačan aplauz, često i razgovori s publikom, jer je to retka prilika da se priča sa „Dositejem” i fotografiše naravno.

Poslednjom rečenicom u završnici obraćanja gledaocima Dositej je razgalio publiku opaskom da neke šaljivdžije kažu da je doneo krompir i prosvetu u Srbiju, a da se samo krompir primio. Prosvetitelj ih demantuje pitanjem ako je to tačno otkud onda toliko škola i fakulteta u Srbiji. Tako nam zbori Dositej koga je publika na ovoj jubilarnoj predstavi nagradila dugim, gromkim aplauzom.