Svetla istorija prepuštena nemaru

Nedavno sam, nažalost prvi put, video drugi muzej posvećen Boju na Mišaru 1806. godine, skoro preko puta spomenika Karađorđu i mišarskim junacima. Onaj prvi, zvanični, retko se otvara (ako se pronađe ključ) i to samo za unapred najavljene posete.

Divljenje i upornost vlasnika ovog drugog muzeja, Stevana Simića iz sela Mišar, znanjem i ljubavlju prikupljen materijal izložen svakom putniku namerniku da besplatno vidi junačku prošlost i početne bitke za slobodu Srbije, uzburkali su damare u meni, mešajući divljenje sa stidom svojim, u ime naroda, što se tako nemarno odnosimo prema našoj svetloj i junačkoj prošlosti, jer narod koji zaboravlja svoju istoriju ubrzo i nestaje s istorijske pozornice sveta.

Ako je istorija učiteljica života, kako često čujem, onda smo mi slabi đaci, ili je ova učiteljica „zažmurila” na mnoge značajne događaje iz naše hiljadugodišnje prošlosti. Jer nema sadašnjosti bez prošlosti, ni budućnosti bez sadašnjosti.

Koju istoriju danas uče mladi i kakvu će je preneti svojim naslednicima kad nas više ne bude?

Nedavno pročitah velike reči Matije Bećkovića: „I to što palite sveće po ulici umesto u crkvi, što na TV gledate, do rijalitija, šou programe, i ta ogledna škola za ’elitnu decu’ je strani izum. Narod s hiljadugodišnjom kulturom kopira i preuzima kulturu Zapada i država starih 200 ili malo više godina, koji su ubijali tuđu decu širom sveta, pa i našu.”

Zar ovu istinu ne treba da znaju mladi, da je pamte i šire našu kulturu i prebogatu herojsku istoriju i prošlost? Roditelji zbog rada od jutra do sutra nemaju vremena da se bave svojom decom, da odvoje bar malo svog umornog duha i tela, da pruže ljubav deci koja pamte i dobre i loše postupke, tražeći utehu, razumevanje i neka znanja u društvenim mrežama, otuđujući se od stvarnosti, živeći u tom imaginarnom svetu.

Starije generacije, kojima i ja pripadam, učile su od svojih starijih, učitelja koji su bili cenjeni i poštovani, o mukama, hrabrosti i junaštvu naših predaka, o značaju porodice, o tome šta je dobro, šta je loše, šta treba, šta ne treba da rade, o junačkim pesmama na kojima smo učvršćivali našu spremnost i odvažnost za zrele godine.

Znali smo i pamtili znamenite ljude s ovih prostora brdovitog Balkana, od Tesle, Pupina, Milankovića, Ruđera Boškovića, Branka Ćopića, Desanke Maksimović, Dobrice Ćosića, Laze Kostića i mnogih drugih. Koliko od toga danas mladi znaju, hamletovsko je pitanje.

Sve ovo mi se vratilo u misli dok sam boravio u muzeju domaćina, vraćajući buru uspomena na detinjstvo kad smo peške dolazili do Mišara i slušali nadahnute reči učiteljice o boju na Mišaru.

Samo u Šapcu postoji desetine osnovnih i srednjih škola pa me čudi bezbriga prosvetnih radnika kao i odgovornih za negovanje tradicija i čuvanje istorijskih znamenitosti. Zar je tako teško organizovati posete škola ovom muzeju koji je tako blizu i tako jedinstvenom ljubavlju i znanjem urađen, a na izvolite? Iz razgovora sa Stevanom saznah i iz priloga videh da je bilo i organizovanih poseta iz više gradova, pa i iz vojske.

Imaju li bar malo sluha odgovorni za očuvanje kulture da kroz svoj rad utiču kako bi se ovaj muzej, ljubavlju postavljen, i materijalno pomogao i usavršio apelujući na sve lokalne medije da se plasiraju saznanja o njemu?

Zato se ovim dopisom obraćam da probudim savest odgovornih za kulturnu delatnost, donatorima i opštini Šabac, kao i gradonačelniku, da razmrda tu administrativnu ljušturu nemarnosti i pokrene uz malu materijalnu pomoć da se ovaj objekat, i te kako značajan za kulturu, usavrši na zadovoljstvo svih.

Janko Mićić