„Opasan smeh” na vrhu

Mnoge izdavačke kuće potpuno su obustavile ugovore sa piscima novih knjiga jer kriza je, kako se ocenjuje, ovoga puta pogodila i američke čitaonice pa se ljubitelji knjige sve češće odlučuju da štiva pozajme iz neke od javnih, besplatnih biblioteka. Krahom Volstrita ubrzano je odumiranje književnih i umetničkih kritičara: Danas su retki časopisi i još ređi dnevnici koji ovaj žanr neguju u svojim redovnim brojevima. Među svetionicima na američkom literarnom okeanu je književni dodatak „Njujork tajmsa” koji izlazi nedeljom, u okviru njujorškog dnevnika. Sud koji izriče nekoliko književnih kritičara u ovom podlisku smatra se neprikosnovenim. Tu je i nedeljnik „Njujorker”, pre svega čuven po biserima istraživačkog novinarstva ali i po novim pričama mladih talenata ili već poznatih pisaca.

U deset najboljih knjiga objavljenih u Americi ove godine, prema upravo objavljenoj oceni književnih kritičara „Njujork tajmsa” spada zbirka trinaest priča „Opasan smeh” Stivena Milhausera, „Milost” Toni Morison, jedine žive američke autorke koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost (1993), „Holandija” Džozefa O’Nila, irskog pisca i advokata koji je rastao u Turskoj, Iranu, Mozambiku i Holandiji da bi pre desetak godina sa suprugom Seli, urednicom „Voga”, našao svoj dom u hotelu Čelzi u Njujorku…

U najbolja literarna ostvarenja kritičari su uvrstili novi roman Đampe Lahiri „Strana zemlja” („UnaccustomedEarth”), američke književnice indijskog porekla, dobitnice Pulicera, a u probranom društvu je i jedan prevod. Reč je o knjizi čileanskog pisca Roberta Bolanja „2666”, koji je umro u pedesetoj godini još 2003. Ovaj roman objavljen je na španskom, posthumno, još 2004. a sada ga naknadno otkriva Amerika.

Ostalih pet – od deset najboljih knjiga godine, iz domena su publicistike. Iz različitih uglova razmatra se kako je jedina svetska supersila u „ratu protiv terorizma objavila rat američkim idealima”, o čemu u knjizi „Tamna strana” piše Džejn Majer. Ona, takođe, dokumentovano razmatra i neuspešne pokušaje određenih funkcionera u Bušovoj administraciji koji su se uporno trudili, rizikujući svoje karijere, da se ne pređe opasna granica i sačuva vladavina zakona i američkih osnivačkih principa. Dopisnik „Njujork tajmsa” Dekster Filkins u „Ratu zauvek”, kroz vinjete, opisuje rat izbliza. Na svojim reporterskim putovanjima od 1998. do danas posećivao je i razgovarao sa džihadistima u Kabulu, marincima na straži u Faludži, porodicama koje su izgubile sinove u Bagdadu. Filkins predočava teške posledice i„stvarno ljudsko značenje takozvanog rata protiv terorizma”.

Zanimljivo je da je britanski književnik Džulijan Barns, ovoga puta,  ubrojan među najbolje autore publicistike u Americi. Knjigom memoarskih razmišljanja „Nije to ništa strašno” (kod nas početkom jeseni objavila beogradska „Geopoetika”, u prevodu Ivana Filipovića), Barns opisuje kako je od ateiste postao agnostik i kroz večnu temu o smrti i starenju razmatra pitanje religije.

Nema, međutim, u najužem izboru američkih kritičara nijednog drugog pisca koji piše na stranom jeziku. Prevodi književnih dela u Americi su retki i zakasneli. Ima i izuzetaka: portugalski nobelovac Žoze Saramago redovno se pojavljuje na engleskom jeziku, a vrlo su česte i knjige meksičkog pisca Karlosa Fuentesa. Publika je upoznata i sa najnovijim delima Orhana Pamuka koji je od nedavno postao profesor na Kolumbiji. Među brojnim ljubiteljima lepe književnosti strahuje se da bi ekonomska kriza dodatno da suzi prozor u literarni svet van granica Amerike.