„Опасан смех” на врху

Многе издавачке куће потпуно су обуставиле уговоре са писцима нових књига јер криза је, како се оцењује, овога пута погодила и америчке читаонице па се љубитељи књиге све чешће одлучују да штива позајме из неке од јавних, бесплатних библиотека. Крахом Волстрита убрзано је одумирање књижевних и уметничких критичара: Данас су ретки часописи и још ређи дневници који овај жанр негују у својим редовним бројевима. Међу светионицима на америчком литерарном океану је књижевни додатак „Њујорк тајмса” који излази недељом, у оквиру њујоршког дневника. Суд који изриче неколико књижевних критичара у овом подлиску сматра се неприкосновеним. Ту је и недељник „Њујоркер”, пре свега чувен по бисерима истраживачког новинарства али и по новим причама младих талената или већ познатих писаца.

У десет најбољих књига објављених у Америци ове године, према управо објављеној оцени књижевних критичара „Њујорк тајмса” спада збирка тринаест прича „Опасан смех” Стивена Милхаусера, „Милост” Тони Морисон, једине живе америчке ауторке која је добила Нобелову награду за књижевност (1993), „Холандија” Џозефа О’Нила, ирског писца и адвоката који је растао у Турској, Ирану, Мозамбику и Холандији да би пре десетак година са супругом Сели, уредницом „Вога”, нашао свој дом у хотелу Челзи у Њујорку…

У најбоља литерарна остварења критичари су уврстили нови роман Ђампе Лахири „Страна земља” („UnaccustomedEarth”), америчке књижевнице индијског порекла, добитнице Пулицера, а у пробраном друштву је и један превод. Реч је о књизи чилеанског писца Роберта Болања „2666”, који је умро у педесетој години још 2003. Овај роман објављен је на шпанском, постхумно, још 2004. а сада га накнадно открива Америка.

Осталих пет – од десет најбољих књига године, из домена су публицистике. Из различитих углова разматра се како је једина светска суперсила у „рату против тероризма објавила рат америчким идеалима”, о чему у књизи „Тамна страна” пише Џејн Мајер. Она, такође, документовано разматра и неуспешне покушаје одређених функционера у Бушовој администрацији који су се упорно трудили, ризикујући своје каријере, да се не пређе опасна граница и сачува владавина закона и америчких оснивачких принципа. Дописник „Њујорк тајмса” Декстер Филкинс у „Рату заувек”, кроз вињете, описује рат изблиза. На својим репортерским путовањима од 1998. до данас посећивао је и разговарао са џихадистима у Кабулу, маринцима на стражи у Фалуџи, породицама које су изгубиле синове у Багдаду. Филкинс предочава тешке последице и„стварно људско значење такозваног рата против тероризма”.

Занимљиво је да је британски књижевник Џулијан Барнс, овога пута,  убројан међу најбоље ауторе публицистике у Америци. Књигом мемоарских размишљања „Није то ништа страшно” (код нас почетком јесени објавила београдска „Геопоетика”, у преводу Ивана Филиповића), Барнс описује како је од атеисте постао агностик и кроз вечну тему о смрти и старењу разматра питање религије.

Нема, међутим, у најужем избору америчких критичара ниједног другог писца који пише на страном језику. Преводи књижевних дела у Америци су ретки и закаснели. Има и изузетака: португалски нобеловац Жозе Сарамаго редовно се појављује на енглеском језику, а врло су честе и књиге мексичког писца Карлоса Фуентеса. Публика је упозната и са најновијим делима Орхана Памука који је од недавно постао професор на Колумбији. Међу бројним љубитељима лепе књижевности страхује се да би економска криза додатно да сузи прозор у литерарни свет ван граница Америке.