Neće više biti susreta u „Lipovom ladu”

Još jedna kafana odlazi u sećanja. Građevinska delatnost visokog profita, u sprezi s određenim činiocima, nemilosrdno „guta” sve što stigne ne obazirući se na to da li je neko mesto utkano u sredinu u kojoj se nalazi ili nešto znači stanovnicima tog dela grada. Mi, bivši učenici Šeste muške gimnazije u Beogradu, bili smo jako vezani za „Lipov lad”. Verovatno nema generacije koja se nije okupljala u bašti tog restorana i uživala u mirisu lipa. Ima i onih koji su tu dolazili svake subote, pa čak i na početku osme decenije od velike mature.

Naša generacija (1943–1951) tu se sastajala i družila, imala mesečne sastanke, obeležavala godišnjice velike mature, bilo sama ili zajedno s našim vršnjakinjama iz Treće ženske gimnazije. Evo malog izvoda iz vremeplova:

Avgust 1951: Školske 1950/51. godine odeljenju VIII/4 matematiku je predavao profesor Rajica Marinković, koji je nastojao da za tih godinu dana nadoknadi sve ono što je smatrao da je propušteno do tada. Nedeljom je držao i vanredne časove. Dosta đaka nije moglo u junu da izađe na veliku maturu jer su na kraju školske godine imali slabu ocenu iz matematike, ali su uz trud uložen tokom leta u avgustovskom roku 1951. svi položili popravni ispit (kod drugog nastavnika – profesor Marinković je obavestio školu da je toga dana sprečen da dođe). Kad su posle položene mature otišli u kafanu „Lipov lad”, dočekao ih je profesor Marinković i sve počastio.

Jun 2001: Obeležavanje 50 godina od velike mature u „Lipovom ladu”.

Leto 2009: Mesečni sastanak u bašti „Lipovog lada”.

Jun 2016: obeležavanje 65 godina od velike mature.

Jun 2021: obeležavanje 70 godina od velike mature nije održano zbog epidemije korone.

Februar 2025: Ostaje mi da se prisetim 18. juna 2018, kad je uz pesmu „A sad adio” sa stare beogradske železničke stanice ispraćen poslednji voz i da zapišem: A sad adio, „Lipov lade”.

Aleksandar Blažek