Biti Srbin danas

«Ja sam Srbin». Lice mog sagovornika kao da je udarila januarska košava na sred pančevačkog mosta, bez obzira što pokušava da prikrije iznenađenje. Kao da sam rekao «Imam tuberkulozu», ili još gore sidu. Fali samo ono “sklonite decu na sigurno”.

Sud iz Haga ne mora da se muči oko mog hapšenja i prebacivanja u Hag. Moja istraga se vodi i ovde svakog dana. Meni se sudi za Miloševića, Karadžića, Mladića, za sarajevske i dubrovačke granate, za Srebrenicu… za sve ono što je večernji tv dnevnik mogao da isprosipa predhodnih godina po domovima zapadnih krajeva Evrope.

Gledajući se u ogledalo pokušavam da utvrdim da ne ličim na Bernard Anri Levjevog Srbina sa masnom bradom i kosom, sa bubuljičavim licem i krvoločnim pogledom, sa koljačkom kamom u zubima.

Ja sam onaj Srbin što je „za dlaku” izbegao turski jatagan na Kosovu, švapski bajonet 1914-ste, Hitlerove štuke 1940-te, Jasenovac 1942-ge, Titov “višegodišnji odmor” na Golom Otoku.
Tuđman zamalo da me stigne u Kninu. Torba koju sam nosio na glavi napuštajući Sarajevo me je spasila od zadnjeg Izetbegovićevog „pozdrava“. Za nepunih pet minuta sam izbegao da budem “kolateralna” žrtva jednog “hirurga”, F16, prelazeći most na Moravi pokraj mog sela. Mesecima sam šetao Beogradom nadajući se boljim vremenima.

Sa Kosova sam otišao pre nego što su Albanci uspeli da me izbace ili prodaju na “rezervne delove”.

Mađarski carinik mi je bacio pasoš u lice kad sam prelazio granicu u Horgošu, na mom putu ka berićetnoj Evropi. Možda se naljutio jer sam bio “tanak” sa finansijama. Jezda i Dafina su se pobrinuli za svu moju ušteđevinu.

Od kad su mi, ovde u crkvi, objasnili da se ne krsti samo sa tri prsta i ne naopačke, više i ne ulazim u nju.

Namestio sam se ispred Božje kuće ne bih li dobio koji euro za hleb i cigare.
“Bog vam dao zdravlje i sreću gospodo....udelite nešto…”

Opet mi ono naše tvrdo “r” kvari posao. Vide da sam stranac.
«Odakle si ti sa takvim akcentom?»

Moram ponovo da priznam «Ja sam Srbin».

I opet, ista priča … Košava ne slabi…
U mojoj kapi na trotoaru nema ni jednog eura...