Oružje u Ukrajini još neće zaćutati

Slobodan Samardžija

Rat u Ukrajini nije bliže kraju. Telefonski razgovor vođen u utorak između predsednika Rusije Vladimira Putina i njegovog američkog kolege Donalda Trampa okončan je tek dogovorom o mogućem tridesetodnevnom primirju, obeleženom ponekim humanitarnim ustupkom, ali ne i mogućnošću da ratne operacije, barem na neko vreme uminu. Objektivno, dvojica šefova država više od postignutog niti su obećavali, niti su to mogli. Okolnosti na terenu su takve, kao i opšte raspoloženje u svetu.

Obustava artiljerijskog gađanja pojedinih energetskih i infrastrukturnih objekata, razmena dela zarobljenika, smanjenje dejstava u Crnom moru... svakako ne spadaju u kategoriju nečega što je gromoglasno najavljivano kao tridesetodnevna obustava sukoba. Oružje neće zaćutati ni u Donbasu, ni u Kursku, ni na Crnom moru. Čak i pored Trampovog apela da se Krim i zvanično prizna ruskim. Prostori osvojeni od strane Rusa samo će se dodatno širiti, pošto ukrajinska vojska ni ljudski ni materijalno nije sposobna da se tome odupre. 

Prema rečima Stiva Vitkofa, američkog izaslanika za Bliski istok, dogovorena je tek delimična pauza neprijateljstava. „Do sada nismo imali nikakav konsenzus o obustavi napada na određene objekte, ali mislim da smo ovim razgovorom načinili barem korak unapred i nadam se da će se i Ukrajinci sa tim složiti”, izjavio je on.

Za razliku od njega, Si-En-En komentariše da se Tramp uzalud nadao da bi mogao da „smekša” ruskog predsednika. U prvom diplomatskom sučeljavanju, američki partner je, kratko rečeno – izgubio. „’Ne’ definitivno nije ’da’, posebno ako se ima u vidu ’možda’, ’skoro da ne’ ili ’jedino u slučaju...’”, komentariše američki medij. „U prvom realnom vojnodiplomatskom ogledanju sa Kremljem administracija aktuelnog američkog predsednika doživela je bolnu lekciju. Njen blef je razbijen. Obustavljanje napada na energetski sektor u trenutku kada stižu topliji dani i nije neki uspeh.”

Preciznije rečeno, Donald Tramp je dobio tek moralni podstrek da nastavi politiku odvajanja SAD od svetskih kriza i okretanje sopstvenim mogućnostima pa i vrednostima, a koje u velikoj meri odudaraju od onoga što smo po raspadu blokovske podele sveta tako olako nazvali – kolektivnim Zapadom. Slično komentarišu i drugi svetski mediji, podvlačeći da je američki predsednik obezbedio „taman toliko da ne izgleda kao da je izigran od strane Kremlja”.

Većem uključivanju zapadnih zemalja u ovaj okršaj malo ko je sklon. Retorika je jedno, a privredna i vojna moć su nešto sasvim drugo. Pa i moralna, podsećaju van Rusije. Razjedinjeni Evropljani vrlo blizu su saznanju da moraju prevashodno da brinu o sebi, jednako kako to najavljuje Tramp kada je reč o Americi. Okolnosti, tehnološke, voljne... trenutno nisu na njihovoj strani. Vek u kojem živimo mnogo toga je izbacio na videlo, a pogotovo zablude o oružanoj, ekonomskoj, intelektualnoj moći. Čaša se punila dok je mogla. Sve što se presipa sakupljaju drugi. A, objektivno, ima šta da se pokupi.

Ukrajinski sukob samo je deo globalnih promena. Nije u tom smislu ni prvi ni jedini. Predstoji nam vreme ratova u kojima će oni koji su spremniji u svoje ruke preuzeti vođenje sveta. Na Zapadu su toga vrlo dobro svesni, ali nemaju odgovor na globalnu pretnju. Barem ne takav koji nas ne bi sve odveo u zajedničku propast.

Upravo stoga najavljeno „primirje” moglo bi se oceniti, prevashodno, kao humanitaran čin i na tom planu će se i pokazati kolika je odlučnost pregovarača. Pri tome valja imati na umu da je američka strana u ukrajinsku priču upletena na specifičan način: ne zbog iskrene želje da pomogne tamošnjem narodu, već zarad pokušaja da se iz sukoba koji se odvija na prostorima daleko od SAD obezbedi konkretna materijalna korist. Uostalom, kao i na drugim svetskim meridijanima. To čvrstinu želje za pobedom definitivno čini labavijom.

Sa druge strane, Ukrajina je vekovima bila deo ruskog carstva, a potom i sovjetske države, i veze i međuzavisnost, bilo kulturna, verska, politička, društvena... stvorena među tamošnjim narodima mnogo je dublja i zadire vekovima u nazad. Pokušaj Zapada da u tom smislu nešto konkretnije promeni unapred je osuđen na propast.

Mnogi su iskazali neutemeljenu sklonost da razgovor Trampa i Putina ocene kao uvod u neki novi „Dogovor u Jalti” (pred okončanje Drugog svetskog rata, 4-11. februar 1945) ali zaboravljaju da su tada jedan nasuprot drugoga stajali lideri dve nesumnjive pobedničke sile (uz britanskog premijera Vinstona Čerčila) sa zadatkom, i pravom da podele Evropu prema sopstvenom nahođenju. Ono što se desilo u utorak bilo je samo pokušaj da se donese privremeni mir u jednu zemlju koja je, sticajem okolnosti, uletela u zamku novog nacizma i vere da može da funkcioniše van aktuelnih istorijskih okvira.

Prema svim posmatračima, Vladimir Putin niti namerava, niti je, za sada primoran da odustane od zacrtanih planova. Ipak, svi se teše da je i sam početak razgovora naznaka da bi nešto pozitivno moglo da se desi. Koliko će tome doprineti sami Ukrajinci, Evropljani ili neko treći, ostaje da se vidi.

Kako piše komentator Si-En-Ena: „Važno je podvući da toliko reklamirani telefonski razgovor Trampa i Putina nije doneo, praktično, ništa novo, osim unapred poznate činjenice da glavu Kremlja ništa ne sprečava da svog sagovornika vrti oko prsta.”