Ako se plašite odgovora, ne postavljajte pitanja

Dovoljno je reći da su neka knjiga ili film nastali na osnovu istinite priče, pa da takva dela pobude još veću pažnju, što je svakako slučaj i sa pripovesti iz knjige naše novinarke Katarine Đorđević Volf „Čije je vaše dete, Istinite priče iz DNK laboratorije” (u izdanju „Čigoja štampe”). Ovo delo dragoceno je zbog toga što otvara mnoga identitetska pitanja, ali i psihološke mehanizme koji navode ljude da postavljaju pitanja o svom i poreklu svojih najbližih. Jedna od priča prikazuje uspešnog zavodnika koji se zadovoljno smeška zbog toga što je, negde sa strane, ostavio još jednog potomka, u drugoj pak zabrinuti otac, koji je oženio devojku odmah po okončanju njene prethodne veze, odahnuo je jer je dete ipak njegovo. Negde je svekrva radoznala pa daje genetski materijal na analizu... U svakom slučaju, najdramatičniji su u ovim životnim pričama trenuci pre nego što telefon zazvoni i pre nego što ljudi čuju rezultate analize. O svemu tome razgovaramo sa našom koleginicom Katarinom Đorđević Volf.

Kako je nastala ova knjiga i koliko dugo je uobličavana?

Knjiga ima kratku prošlost, ali dugu istoriju – napisana je za svega mesec dana, ali je uobličavana duže od petnaest godina, s obzirom na to da sam kao novinarka lista „Politika” više od decenije i po pisala o DNK laboratoriji Instituta za sudsku medicinu u Beogradu, načinima pomoću kojih genetičari utvrđuju identitet osoba čiji se biološki materijal donosi na analizu, odnosno metodama uz pomoć kojih se sa sigurnošću može ustanoviti da li neko dete nosi „ispravno” prezime, to jest da li je biološki naslednik osobe koja sumnja da mu je otac. Zanimljivo je da svake godine oko 200 osoba potraži odgovor na pitanje „čije je dete”, a većina mališana čiji se DNK materijal donosi na Institut za sudsku medicinu jesu – bračna deca. Takođe je zanimljivo da svaki treći muškarac koji u ovu medicinsku ustanovu uđe kao otac iz nje izađe kao staratelj, odnosno dobije negativan odgovor na pitanje da li je on otac deteta. Znajući da nijedan muškarac sa sigurnošću ne može da kaže koliko dece ima, stručnjaci Republičkog zavoda za statistiku, koji sprovode popis stanovništva duže od jednog veka, nikada to pitanje nisu postavljali našim sugrađanima – izuzetak je poslednji popis stanovništva, sproveden 2022. godine, kada su muškarci u našoj zemlji prvi put upitani koliko dece imaju. Motiv koji je presudio da napišem ovu knjigu jesu komentari čitalaca „Politike”, koji su u velikom broju usledili nakon svakog teksta u kome se pominje DNK analiza i načini na osnovu kojih se utvrđuje genetsko poreklo deteta, jer sam tako shvatila da za ovu temu postoji ogromno interesovanje javnosti.Da li stvarne životne drame stoje iza ovih proznih priča?

Da, moja ideja je bila da stranice ove knjige ispunim istinitim pričama, u kojima su samo imena junaka i mesta gde se radnja dešava izmenjeni, pre svega zbog zaštite identiteta osoba. Dr Oliver Stojković, šef DNK laboratorije Instituta za sudsku medicinu, zaista se potrudio da prikaže što različitije slučajeve koje je imao u svojoj višedecenijskoj karijeri, kako bi čitaocima dali informaciju na koje se sve načine može ustanoviti čije je dete. Samo je poslednja priča, koja nosi naziv „Viking beba”, izmišljena, odnosno pretpostavljena, jer je njen glavni „junak” šesnaestogodišnji dečak koji je rođen uz pomoć Banke reproduktivnog materijala iz Danske i koji ulazi u kancelariju advokata Borka Stojanovića, stručnjaka za porodično pravo, kako bi dobio odgovor na pitanje da li ima pravo da sazna biološki identitet svog oca. Ovu priču sam napisala jer je naša zemlja sklopila ugovor sa bankama reproduktivnog materijala iz Danske i Španije, a do sada je rođeno oko sto beba uz pomoć doniranih spermatozoida. Velika je verovatnoća da će neko od ove dece, ako sazna na koji način je došlo na svet, poželeti da sazna i da li ima pravo da upozna svog biološkog roditelja.

Koji su razlozi zbog kojih se ljudi odlučuju za DNK analizu?

Razlozi su brojni, ali među njima dominira sumnja da li je partner ili bračni drug bio veran, odnosno da li dete rođeno u vezi ili braku nosi „adekvatno” prezime. Česti su slučajevi da se DNK analiza radi za decu rođenu u vanbračnim vezama, koju biološki otac ne želi da prizna, a u knjizi su opisani i slučajevi u kojima se ova analiza radi i nakon smrti oca deteta, kako bi čitaoci imali punu informaciju na koje se sve načine može ustanoviti biološko poreklo deteta. Međutim, u DNK laboratoriju dolaze i muškarci koji su sumnjičavi prema činjenici da je njihova bivša devojka nedugo nakon prekida veze postala majka, kako bi dobili odgovor na pitanje da li su očevi dece koja nose prezime drugog muškarca – ne da preuzeli očinsku dužnost, već da bi imali „potvrdu” da su veliki zavodnici.

Na koje se sve načine utvrđuje identitet DNK analizom?

Želela sam da prikažem što različitije načine na koje se može ustanoviti genetsko poreklo deteta – najjednostavniji je da se uzme bris iz usne šupljine deteta i taj biološki materijal uporedi sa DNK materijalom osobe za koju se sumnja da mu (ni)je otac. Međutim, to nije uvek moguće. Ipak, zahvaljujući velikom razvoju nauke, DNK materijal moguće je uzeti na različite načine – počev od fetusa u materici, pa sve do ekshumacije pokojnika ili uzimanja biološkog materijala njegovih potomaka i upoređivanjem tog materijala sa detetom za koje se traži odgovor na pitanje – čiji si ti.

Može li se reći da je veliki stres u osnovi svake od ovih priča?

Bez ikakve sumnje, velike psihičke turbulencije pokreću pitanje – čije je moje dete. U ovo pitanje staje i sumnja u partnera, ljubomora, nepoverenje, a ponekad i iracionalno ubeđenje da je dete rođeno nakon završetka emotivne veze zapravo „moje” dete. Mi nikada nećemo saznati koliko osoba živi sa ovom dilemom i verujem da brojka od oko 200 osoba, koliko godišnje zatraži odgovor na to pitanje, zapravo predstavlja tek vrh ledenog brega, budući da potvrdan ili negativan odgovor može da promeni sve, ne samo u životu osobe koja je otišla na testiranje već najmanje dve šire porodice deteta. Jer niko ne može da vas pripremi na jutro koje sviće nakon spoznaje da jeste ili niste biološki roditelj nekog deteta. Zato se uvek treba setiti mudrih reči Duška Radovića: „Ako se plašite odgovora – ne postavljajte pitanja. Nije svako znanje lepše od neznanja.”