Slavljenje sveta

Knjiga Memoari peska (Zavod za udžbenike, Beograd, 2008) ima poseban položaj u poeziji Dragana Jovanovića Danilova. Naime, u ovoj knjizi se ukrštaju i usaglašavaju dve tendencije koje su obeležile Danilovljevu poeziju.

Sve do knjige Alkoholi na jugu Danilovljeve pesme su bile najprepoznatljivije po jezičkom baroku u izražajnom smislu i po epifanijskoj i osunčanoj slici sveta u tematskom, ali i u poetičkom pogledu. U Danilovljevoj poeziji ovladavao je himnični ton kojim se proslavljala iskupljujuća moć pesničkog govora, spremnog da obnovi savez sa svetom, savez koji je u modernoj poeziji najčešće razvrgnut. U tom pogledu Danilov se, mimo drugih pesnika svoje generacije, ali i mimo većinskog toka srpske poezije na početku devedesetih, vraćao iskustvima modernizma kako bi u njima pronašao podsticajnu osnovu za kosmologiju vedrog i nenarušivog sveta.

U pesnikovim knjigama posle Alkohola na jugu, a to je definitivno potvrđeno knjigom Koncert za nikog, jezički izraz postaje pročišćeniji i nešto svedeniji, oslobođen hotimičnih arhaičnih i deminutivnih izraza. Ova postepena promena glasa vodila je i prema delimičnom preobražavanju slike sveta. Danilov više nije govorio samo o harmonijskim primerima sveta, niti samo o svetlim principima i epifanijskim ukazanjima. U njegovu poeziju ulaze i tonovi neposredne stvarnosti, pa čak i veristički uobličeni prizori. Posle himničnog tretmana sveta, koji je stajao u opoziciji sa verističkim karakterom značajnog dela savremene srpske poezije, Danilov počinje da ispisuje stihove u kojima stvarnost pokazuje i svoj preteći lik. Periferijske slike i ponorni uvidi naseljavaju se u ovoj poeziji, u šta se sa posebnom snagom osvedočavamo u knjigama Homer predgrađa i Gnezdo nad ponorom.

Moglo bi se reći, iz perspektive praćenja ova dva jasno raspoznatljiva toka Danilovljeve poezije, da Memoari peska predstavljaju tačku susreta dve linije u jednoj poetici. Danilov i u ovoj knjizi ostaje saživljen sa iskustvima modernizma, baštineći u svojim stihovima tradiciju postsimbolističkih poetika. Ali kao što je delimično izmenjen ton i karakter pesničke slike u njegovoj novijoj poeziji, tako se proširio i krug postsimbolističkih izraza sa kojima u svojoj poeziji računa Danilov. To je dovelo do poetičkog ukrštaja u kome razlike vode prema saglasju, a ne prema nerazrešivom konfliktu. Tako se, na primer, prosvetljena slika sveta, još istaknutija posle verističkih tonova novijih Danilovljevih pesama, pokazuje kao osnovno distinktivno obeležje ove poezije i u Memoarima peska.

Značaj ove tačke susreta naglašava i sama dramaturgija knjige. Ako u početnom ciklusu („Elokvencija tišine”) pesme kruže oko ideje ćutanja, tišine i neizgovorenih reči, a to su sve eminentno modernistički toposi, u središnjim ciklusima knjiga („Noć uplakane biblioteke”, „Vino sa vulkanskog ostrva” i „Dlanovi”) dominira slavljenje sveta, što je pogotovu očito u dva ciklusa ljubavne i erotske poezije, da bi se knjiga okončala ciklusom („Opasne margine”) u kome progovaraju evokacije svakodnevnih, ponekad gotovo verističkih prizora. Zasnivajući na ovakav način ovu knjigu, Danilov ispisuje pun krug vlastite poetike, aktivira obe poetičke i tematske linije svog pesništva, ali i pokazuje primere plodnog prožimanja i uzbudljivog saglasja.

Jedno takvo saglasje možemo videti u pesmi „Vrata od olova”: „Nisam došao u ovu pustoš / da bih pobegao od sveta, / već da ovde oglasim novi svet”. Rani Danilov nikada ne bi govorio o ovoj pustoši, jer su ga privlačile slike od druge vrste. Ali bi Danilov iz knjiga objavljenih tokom devedesetih svakako posegao za projekcijom „novog sveta”. U Memoarima peska pratimo postepeno naslojavanje pesničkih iskustava i pesničkih uvida u svet. U svetu se otkriva i pustoš, ali i vidici koji omogućavaju epifaniju usred svakodnevice. Slojevi iskustva mogu se pratiti i u stihovima pesme „Noć uplakane biblioteke”: „I hladni okean je moja biblioteka i krčma / na lošem glasu, gde sevne oštrica noža.” Povezujući iskustvo i biblioteku, stvarni svet i svet zamisliv u pesničkoj uobrazilji, Danilov, zapravo, proširuje osnove vlastite poezije.

Ali, u svakoj pesmi u knjizi Memoari peska, od koje god da je iskustvene osnove potekla, postoji naglašeno lirsko ja. Ono je postojano u govoru, ispovedno u svojoj ranjivosti, osetljivo u jezičkim prelazima za kojima poseže, izazovno u samoimenovanjima, neposredno u dramatizovanom odnosu sa svetom svakodnevice i sa svetom jezičkog i kulturnog pamćenja. Lirsko ja u Danilovljevoj poeziji govori intenzivno, kao da se oglašava u neprekinutim monolozima zvanim pesme.

Stapajući sazvučja glasova i nizove razvijenih slika, glas tog lirskog ja po prirodi stvari teži poetskoj evokaciji, bilo da priziva zaboravljene i potisnute slike, najčešće iz detinjstva, bilo da slike svakodnevice ispunjava epifanijskim smislom ponovo stečenim.