Слављење света

Књига Мемоари песка (Завод за уџбенике, Београд, 2008) има посебан положај у поезији Драгана Јовановића Данилова. Наиме, у овој књизи се укрштају и усаглашавају две тенденције које су обележиле Даниловљеву поезију.

Све до књиге Алкохоли на југу Даниловљеве песме су биле најпрепознатљивије по језичком бароку у изражајном смислу и по епифанијској и осунчаној слици света у тематском, али и у поетичком погледу. У Даниловљевој поезији овладавао је химнични тон којим се прослављала искупљујућа моћ песничког говора, спремног да обнови савез са светом, савез који је у модерној поезији најчешће развргнут. У том погледу Данилов се, мимо других песника своје генерације, али и мимо већинског тока српске поезије на почетку деведесетих, враћао искуствима модернизма како би у њима пронашао подстицајну основу за космологију ведрог и ненарушивог света.

У песниковим књигама после Алкохола на југу, а то је дефинитивно потврђено књигом Концерт за никог, језички израз постаје прочишћенији и нешто сведенији, ослобођен хотимичних архаичних и деминутивних израза. Ова постепена промена гласа водила је и према делимичном преображавању слике света. Данилов више није говорио само о хармонијским примерима света, нити само о светлим принципима и епифанијским указањима. У његову поезију улазе и тонови непосредне стварности, па чак и веристички уобличени призори. После химничног третмана света, који је стајао у опозицији са веристичким карактером значајног дела савремене српске поезије, Данилов почиње да исписује стихове у којима стварност показује и свој претећи лик. Периферијске слике и понорни увиди насељавају се у овој поезији, у шта се са посебном снагом осведочавамо у књигама Хомер предграђа и Гнездо над понором.

Могло би се рећи, из перспективе праћења ова два јасно распознатљива тока Даниловљеве поезије, да Мемоари песка представљају тачку сусрета две линије у једној поетици. Данилов и у овој књизи остаје саживљен са искуствима модернизма, баштинећи у својим стиховима традицију постсимболистичких поетика. Али као што је делимично измењен тон и карактер песничке слике у његовој новијој поезији, тако се проширио и круг постсимболистичких израза са којима у својој поезији рачуна Данилов. То је довело до поетичког укрштаја у коме разлике воде према сагласју, а не према неразрешивом конфликту. Тако се, на пример, просветљена слика света, још истакнутија после веристичких тонова новијих Даниловљевих песама, показује као основно дистинктивно обележје ове поезије и у Мемоарима песка.

Значај ове тачке сусрета наглашава и сама драматургија књиге. Ако у почетном циклусу („Елоквенција тишине”) песме круже око идеје ћутања, тишине и неизговорених речи, а то су све еминентно модернистички топоси, у средишњим циклусима књига („Ноћ уплакане библиотеке”, „Вино са вулканског острва” и „Дланови”) доминира слављење света, што је поготову очито у два циклуса љубавне и еротске поезије, да би се књига окончала циклусом („Опасне маргине”) у коме проговарају евокације свакодневних, понекад готово веристичких призора. Заснивајући на овакав начин ову књигу, Данилов исписује пун круг властите поетике, активира обе поетичке и тематске линије свог песништва, али и показује примере плодног прожимања и узбудљивог сагласја.

Једно такво сагласје можемо видети у песми „Врата од олова”: „Нисам дошао у ову пустош / да бих побегао од света, / већ да овде огласим нови свет”. Рани Данилов никада не би говорио о овој пустоши, јер су га привлачиле слике од друге врсте. Али би Данилов из књига објављених током деведесетих свакако посегао за пројекцијом „новог света”. У Мемоарима песка пратимо постепено наслојавање песничких искустава и песничких увида у свет. У свету се открива и пустош, али и видици који омогућавају епифанију усред свакодневице. Слојеви искуства могу се пратити и у стиховима песме „Ноћ уплакане библиотеке”: „И хладни океан је моја библиотека и крчма / на лошем гласу, где севне оштрица ножа.” Повезујући искуство и библиотеку, стварни свет и свет замислив у песничкој уобразиљи, Данилов, заправо, проширује основе властите поезије.

Али, у свакој песми у књизи Мемоари песка, од које год да је искуствене основе потекла, постоји наглашено лирско ја. Оно је постојано у говору, исповедно у својој рањивости, осетљиво у језичким прелазима за којима посеже, изазовно у самоименовањима, непосредно у драматизованом односу са светом свакодневице и са светом језичког и културног памћења. Лирско ја у Даниловљевој поезији говори интензивно, као да се оглашава у непрекинутим монолозима званим песме.

Стапајући сазвучја гласова и низове развијених слика, глас тог лирског ја по природи ствари тежи поетској евокацији, било да призива заборављене и потиснуте слике, најчешће из детињства, било да слике свакодневице испуњава епифанијским смислом поново стеченим.