Opterećeni smo time šta drugi misle o nama

Život stalno deli neke lekcije, a na nama je da li ćemo dati sve od sebe i proći sa desetkom ili pasti na ispitu, ali i da li će nam čaša uvek biti polupuna ili poluprazna. Ovo je stav Jelene Trninić Vukić, manekenke i pisca, koja je bila gošća „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar”. Jelena Trninić Vukić je svojevremeno bila jedna od najcenjenijih manekenki na ovim prostorima i jedna od misica u nekadašnjoj Jugoslaviji, imala je i svoju emisiju na nekadašnjoj BK televiziji, pevala je u jednoj grupi, a uspela je i da završi Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Akreditovani je predavač i saradnik posebnog tima koji je namenjen kognitivnom razvoju dece, osnovala je nevladinu organizaciju Mravinjak, a ujedno piše i knjige za decu, zbog čega je dobila nadimak „pisac sa modne piste”.

– Klasici su nešto što apsolutno mora biti sastavni deo lektire. Samo se prosto program mora osvežiti – smatra Jelena Trninić Vukić.

Ona je u podkastu govorila i o tome da li je teško baviti se manekenstvom, za šta su neminovna odricanja da bi se taj posao valjano radio, ali i o brojnim predrasudama koje prati ova profesija…

– Volela sam da uživam u životu. Nedavno mi je neko rekao: „Ti si ona što je izjavljivala da jede burek i da stalno ide u štiklama.” Te godine su to dozvoljavale, a u današnje vreme niti jedem burek, niti nosim štikle kao što sam radila ranije, već vežbam i hranim se zdravo. Tačno je da nikada nisam bila na dijetama, nisam volela sebi ništa da uskraćujem i to je imalo povremeno svoje posledice. Sada sam, u ovim zrelim godinama, apsolutno posvećena zdravom životu, zalažem se za vođenje računa o psihofizičkom zdravlju i izgledu. Imala sam momente kada su me kreatori birali zbog harizme, a nekako nisu odobravali moju ženstvenost u telu, u smislu da su im smetale moje grudi ili moje obline, pa su me nekako ukalupljivali u nešto što mi nije prijalo – navodi Jelena Trninić Vukić.

Ipak, ona ističe da joj je bavljenje manekenstvom pomoglo u prihvatanju sebe, u odnosu sa drugim ženama, u odnosu sa samim sobom jer su manekenke bile konstantno okružene različitim vidovima lepote, što je bilo nešto fantastično i prelepo za nju.

– Tu smo učile da prosto nemaš zavist prema drugom ženskom biću, što je boljka od kada je sveta i veka svake žene da uvek zavidi ispod oka, da gleda drugu ženu. Mi smo se stvarno volele, uživale i podržavale jedna drugu. Manekenstvo me je osnažilo da prihvatim sve svoje vrline i mane i da prosto poštujem žene, kao i da „oborimo” tu čuvenu tezu da je žena ženi vuk – kaže gošća našeg podkasta.

Ona navodi da je odavno shvatila da mora sebi da bude dobra, lepa i zdrava…

– Stalno pominjem Rušku Jakić i njenu rečenicu „Dobro jutro, lutko”, jer je ona samopomoć otkrila još davnih devedesetih godina prošlog veka. Mi smo se tada tome smejali. A sada ću sebi i sa podsticajem da kažem „Dobro jutro, lutko” i da se sebi radujem i svakom novom danu. Trudim se da sebe prihvatim, a to da li će tamo neko da vidi da li su moja usta tanka i da li sam se ja za 15 godina promenila, nije bitno, idem dalje hrabro. Mnogo se opterećujemo time šta drugi misle o nama, to je prosto u prirodi ljudskog bića. Stalno tražimo neku vrstu odobravanja, čime god da se bavimo, a kreće se od fizičkog izgleda. Ali kada svedemo stvari na proste činjenice, da to kada se vama neko dopadne, okrenućete se za tom osobom, ali ako tu „ispod” ne postoji ništa drugo, da taj neko emituje neku dobru energiju ili da kaže nešto fino, onda prosto ta spoljašnjost gubi svaki smisao. Teško je uvek reagovati na loš komentar, na neki zao komentar ili pogled ispod oka. Verujem da je ljudima uvek lakše da ono što im je daleko, strano, nepoznato, okarakterišu kao loše, jer prosto je valjda njima tako lakše. Bolje da misle da je neka žena ružna i glupa nego da je lepa – dodaje naša sagovornica.

Njen stav je da jedna mlada osoba mora da vodi računa o svom zdravlju, da se informiše, jer su informacije svuda oko nas, samo ih treba pročitati, da usvoji savete o zdravoj ishrani, jer to znači da ćemo imati zdraviji i duži život i onda samim tim i sve ostalo.

– Važno je da mlade žene neguju svoj um, kao i svoje telo. Psihofizičko zdravlje je bitno, a svi smo usmereni samo na tu spoljašnjost dok nam je unutrašnjost trula na mnoge načine. Nisam neko ko je bio stalno na dijetama, nisam volela sebi ništa da uskraćujem. Ali sad, u ovim godinama, apsolutno se zalažem za zdrav način života. Potpuno sam iz ishrane izbacila belo brašno, beli hleb jedem samo za doručak. Uvek pre doručka uzimam neki detoks napitak, u vidu čaja ili limunadu. Moja ishrana se sastoji od dosta ribe i svežeg povrća – dodaje Jelena Trninić Vukić.

Na pitanje zašto je odlučila da se povuče sa modnih pista, ona odgovara da je tada smatrala da treba da „oslobodi” mesto mlađim devojkama.

– Završila sam u životu veliki deo stvari koji sam planirala, završila sam fakultet, krenula sam da se dalje akademski obrazujem, rodila sam dete i nekako sam mislila da meni u manekenstvu više nije mesto. Jer svedoci smo ejdžizma, gde slušamo stalno priče kako starije žene ne treba da budu tu. Mislim da starije žene treba da budu tu i ako već postoji trend modnih revija i prikazivanja garderobe na taj način, hajde onda da vidimo kako će ta garderoba izgledati na normalnom ženskom telu, kako će ta šminka izgledati na starijem ženskom licu. Zaista bih volela da vidim i žene starije od 60 ili 70 godina na modnim pistama. Karijera jednog modela ne mora da bude gotova u ranim godinama – naglašava gošća našeg podkasta.

Starenje je privilegija, kaže ona, i dodaje da je ljuti to što se ta činjenica vrlo često u današnje vreme zaboravlja.

– Ja bih sve dala da doživim godine mojih baka i deka. Sada postoji ukalupljivanje. Nekada je bilo bez veze kada se oblačiš isto kao drugi. Danas svi isto izgledaju i isto se oblače i meni je strašno što ljudi novac daju na plastične operacije, a ne troše ga na oplemenjivanje svog psihičkog zdravlja, na terapije na kojima će ih naučiti da prihvate sebe, da shvate da smo napadnuti nerealnim prikazima tela, pre svega ženskih, a onda i muških. Takvi smo kakvi smo, treba da budemo zadovoljni i da se bavimo nekim drugim stvarima. Mislim da je mnogo važnije to kako ti iznutra zračiš i stvari koje govoriš ili koje činiš nego to da li ćeš imati punije usne ili lepši profil. Meni je to toliko površno i toliko strašno da se stalno nerviram kada se o tome govori. Kada putujem negde iznenadim se pozitivno, jer mi bude toliko lepo kada vidim prirodno žensko lice, nesavršeno žensko lice, kao što je i moje uostalom. Ti ljudi su spremni da stanu ispred ogledala i kažu: „Da, to sam ja, ja prihvatam sebe, meni je dovoljno što me voli moja porodica, moji prijatelji, ništa me drugo ne zanima.” Čini mi se da mi u regionu uvek „pokupimo” neke prve trendove u vezi sa promenom izgleda i da nam suština uvek promiče. Društvene mreže su mnogo tome doprinele. Ono što je bilo lepo gledajući kroz neki filter na „Instagramu” ili nekoj drugoj društvenoj mreži, gde može da se vidi kako bi neko izgledao sa punim usnama ili prćastim nosom, sada postaje stvarnost u praksi, jer devojke vide da je to moguće da dobiju operacijom. A težnja je da se dopadnu sebi ili nekom drugom, to mi je dalje nekako ostala nepoznanica. U ovim godinama na osnovu iskustva koje imam znam da u svakom trenutku svog života treba težiti tome da se osećaš dobro. A osećaš se dobro ako ti je okruženje dobro. Ja ne bih mogla da provodim vreme u društvu žena sa kojima se osećam prosto loše i koje me teraju da sebe menjam na način koji se meni ne dopada. Ja sam sebe kroz manekenstvo naučila da se prihvatam sa svim svojim vrlinama i manama – smatra Jelena Trninić Vukić.

Ona je govorila i o svojoj knjizi „Milan, Vesna i jedna kuća tesna”, čija je promocija nedavno održana u Beogradu, kao i o tome da je za pesmu „Lasta” dobila prestižnu nagradu „Dobrica Erić” na Đurđevdanskim književnim susretima.

Suprug – prvi pacijent u Crnoj Gori koji je dobio koronu

Jelena Trninić Vukić govorila je u podkastu i o teškim trenucima koje je doživela njena porodica, kada je njen suprug, nekadašnji košarkaš, bio prvi pacijent u Crnoj Gori koji je dobio koronu.

– Bilo je mnogo teško. Mislili smo da ima grip, niko nije ni pomislio na kovid. On pre toga nikada nije ležao ni jedan jedini dan zbog neke bolesti, a tada sedam dana nije mogao da ustane iz kreveta. Znali smo da se nešto dešava… Sve to nas je dosta porodično „pomerilo”, jer smo bili mnogo stigmatizovani. Dok nije dobio potvrdu da ima koronu, ja sam sa decom uveče izlazila napolje da se prošetamo, da malo udahnemo vazduh i da se ne sretnemo ni sa kim. Ali slušali smo razne priče o tome kako nas viđaju da šetamo, pa sam shvatila da je „veliki brat” među nama i bez kamera. I kad je ozdravio, ljudi su razmišljali da li da mu priđu ili ne, bilo je mnogo nezgodno – priseća se Jelena Trninić Vukić.

Za dobar brak neophodni su ljubav i razumevanje

Gošća našeg podkasta ističe da je veoma važno posmatrati drugo ljudsko biće sa kojim se deli život i da je za srećan život u braku neophodno puno ljubavi i puno razumevanja.

– Nekako bih to svela na te dve stvari i na to konstantno podsećanje da je i vaš partner samo jedno obično, normalno ljudsko biće koje ima svoje mišljenje i stavove o svemu, o kojima i vi treba da razmislite, da ih razumete, da pokušate da ih uvažite... Potrebno je imati jedan otvoren, zdrav pogled na sebe, na svet, na život, a bitan je i „rad na sebi”, u onoj meri u kojoj nama to prija i u kojoj nam treba. Svako treba da se „otvori” prema svetu koji toliko toga nama može da pruži, a mi prosto uzimamo stvari zdravo za gotovo i hvatamo se za ono što nam je najlakše – dodaje Jelena Trninić Vukić.