„Teško” pitanje nadležnosti

Zar nam je medicinsko pravoi dalje – nepotrebno? Nedavni slučaj, oko koga se digla velika prašina u medijima, najbolji je – nažalost – primer da nam je neophodno.

Podsećam: Posle sudara na Ibarskoj magistrali jedna od žrtava, žena u osmom mesecu trudnoće, prebačena je u požarevačku bolnicu gde je učinjen carski rez i plod spasen, ali je potom ista žena u besvesnom stanju poslata u Urgentni centar Srbije, odakle je odmah vraćena natrag u požarevačku bolnicu.

Onaj koji se i kao pratilac makar jednom vozio kolima Hitne pomoći, shvatiće o čemu je reč. Transport povređenog i u ratu i u miru uvek je jedna od bolnih tačaka celokupnog lečenja. U navedenom slučaju, stručni tročlani tim (neurohirurg, hirurg i anesteziolog) Urgentnog centra smatrao je da ženu treba vratiti odakle je i došla. Ali potom se na njih digla kuka i motika. Direktor Urgentnog centra požurio je da ih kazni najtežom kaznom, koja postoji u pravilniku, strogom opomenom pred isključenje. Oglasio se i ministar zdravlja, tvrdeći da tim slučajem treba da se pozabave Lekarska komora i Srpsko lekarsko društvo. Medicinsko pravo nemamo još uvek, ali imamo njegov zametak: Lekarsku komoru. Tako je ministar zdravlja ovog puta bio u pravu, ali 50 odsto. Srpsko lekarsko društvo moglo bi se baviti i time, ako baš mora, samo što njegovi sudovi nikog ni na šta ne obavezuju. Sa komorom trebalo bi da je sasvim druga stvar, pod uslovom da ima kodeks lekarske etike i pravilnik o radu suda časti, to jest, Etičkog komiteta. Jer član Lekarske komore mora biti svako ko je kvalifikovan i voljan da se bavi lekarskim poslom. Saobrazno tome, i slučaj o kome govorimo spadao bi u prvom koraku u nadležnost Etičkog komiteta Lekarske komore (ili suda časti), pri čemu bi ta odluka – kakva da je – imala i neposredno pravno dejstvo.

Ali... sudovi časti, pri Lekarskoj komori, još nisu formirani.Te ne samo da nemamo ni „m” od medicinskog prava, ne funkcioniše ni njegov zametak – Lekarska komora. Novinari se uzalud trude, jer odgovori koje dobijaju (od, primera radi, predsednika Srpskog lekarskog društva i predsednice Lekarske komore) baš su „okruglo pa na ćoše”. Niko nadležan. Za sada. U stvari – ima, kako to lepo piše u „Pravima pacijenta”, a to je redovan sud, ukoliko je stradalnoj porodici i do toga.

Kako god bilo, lekarsko pleme snom mrtvijem, i dalje, spava. Zapravo hrče da se prozori tresu! Ne shvatajući da je uvođenje medicinskog prava, i funkcionisanje Lekarske komore i u njihovom interesu.

„Sudovi časti” po izjavi predsednice Lekarske komore „još nisu formirani zbog ozbiljnih priprema i velike odgovornosti koje je država prenela na komoru?”

„A šta ste letos radili?”, upitao bi mrav iz Lafontenove basne, jer ima dobrih godinu dana kako je Zakon o lekarskim komorama izglasan.

profesor univerziteta