Kako da Evropa preživi Trampa

Donald Tramp je prvi predsednik SAD posle Drugog rata koji je odustao od slogana da je Amerika „nezamenljiva nacija” i globalni lider u očuvanju demokratije kao ključne alatke za preoblikovanje sveta u skladu s američkim vitalnim interesima. Nova administracija „okuplja autokrate i moguće autokrate širom sveta”, kaže Roza Balfur, direktorka Karnegijeve zadužbine za Evropu. „Ono što ih spaja je radikalno desna agenda i međusobno su u svojim politikama i ciljevima povezani više nego što pretpostavljamo.” 
Trampova vizija ruši stari poredak dok se pomalja novi sa tri pola – SAD, Rusija i Kina – i potpuno se uklapa u teoriju Aleksandra Dugina, omiljenog filozofa Vladimira Putina, koji govori da dolazi vreme „novih imperija”. Prihvatanje realnosti trilaterale moglo bi da deluje kao iskaz racionalnog pristupa ka nastanku nekog novog ekvilibrijuma, ali on ima jednu veliku manjkavost: isključivanje Evrope iz globalnih kombinacija. 
„Mi smo u novoj eri u kojoj, većinski, međunarodne odnose ne određuju pravila i multilateralne institucije. Određuju ih jaki lideri i dilovi”, procenjuje Aleks Janger, bivši šef britanske službe MI6. 

Američka obaveštajna zajednica nedavno je objavila godišnju „Listu pretnji” koja pomaže da se stekne uvid u nekonvencionalne poglede Trampove administracije na spoljnu i bezbednosnu politiku. Na prvom mestu su narko-karteli koji su 2024. bili odgovorni za najmanje 52.000 izgubljenih američkih života i omogućili ulazak tri miliona ilegalnih migranata. 

Da li će tram­pi­zam nad­ži­ve­ti dru­gi man­dat pred­sed­ni­ka SAD Do­nal­da Tram­pa Foto EPA/Jim Lo Scalzo

Kina na drugom mestu najveća je vojna opasnost po nacionalnu bezbednost SAD, što zbog velikih ulaganja u armiju, što zbog onoga što u Vašingtonu doživljavaju kao pretnju Tajvanu koja bi mogla da vodi američkoj vojnoj intervenciji. Kina predstavlja izazov i zbog sajber-ratovanja i ambicija oko veštačke inteligencije kako bi 2030. pretekla Ameriku. Sledi Rusija koja je u znatnoj meri preuzela kontrolu nad ratom u Ukrajini. Obaveštajna zajednica se pita da li su Moskva i Kijev istinski posvećeni brzom kraju rata jer procenjuju da produžetak konflikta može da bude manje štetan od nepovoljnog mira. Otvorena je deonica puta kojim će se polako ići ka primirju, bez garancija za uspeh. 
Moskva igra na kartu da se Trampu žuri da sklopi sporazum, bilo kakav sporazum. Takva strategija improvizacije i neizvesnosti nervira Kijev, koji nije u prilici da to otvoreno pokaže suočen s američkom porukom Volodimiru Zelenskom da „nema karte u ruci”, pa Trampov razgovor s Putinom nije slučajno opisan kao „telefonska Jalta”. 
Frenklin Ruzvelt, Josif Staljin i Vinston Čerčil su 1945. iscrtavali novu kartu Evrope ne obazirući se na želje malih nacija. Danas ponovo prisustvujemo tački zaokreta u istoriji, čuvenom Zeitenwende, kako je bivši nemački kancelar Olaf Šolc izjavio odmah posle ruske agresije na Ukrajinu. 
Prosto je neverovatno kojom brzinom je Tramp radikalno promenio kurs koji je Amerika držala osam decenija. Okrenuo se protiv saveznika do te mere da je predstavnik Kremlja sa zadovoljstvom nedavno mogao da konstatuje da je politika nove administracije „nešto što nas spaja”. 
Evropljani ne kriju nezadovoljstvo. Veoma su zabrinuti kada do njih iz Moskve stigne poruka da Putin i Tramp „jedan drugom veruju”, ali njih niko ništa ne pita. O Evropi i opasnostima koje po svetski poredak donosi transatlantski sukob u obaveštajnom izveštaju ni reči. 
Tramp je tradicionalne saveznike potpuno isključio iz razgovora o ukrajinskom ratu koji se tiču evropske, a ne američke bezbednosti. Francuski senator Klod Malhure dobro je opisao situaciju: „Trampova poruka je da biti njegov saveznik nema svrhu jer vas on neće braniti, vama će zavesti više carine nego njegovim neprijateljima i zapretiće da vam otme teritoriju, dok podržava diktatore koji vas napadaju.” 
Tramp pravi dilove s Moskvom kako bi prekinuo rat na istoku Evrope i izvukao profit, dok istovremeno s Pekingom pokušava da obori geopolitičke i trgovinske tenzije. Ostali ga ne zanimaju. On je još pre 40 godina u plaćenom tekstu u tri velika američka dnevnika napisao da SAD ne treba da se bave čuvanjem demokratije po svetu. 
Paks Amerikana je na izdisaju, što možda i nije loše, kada bi to unelo više kiseonika u globalni prostor, ali ispostavlja se da nije tako. Trojica gospodara se dogovaraju ne vodeći se više ideologijom već pragmatizmom. Umesto internacionalizma nude se transakcijske vrednosti dilmejkerstva. 
Ostatku sveta ostavlja se prostor da manevriše između Vašingtona i Pekinga, uz pogled prema Moskvi. To je sudbina koju Tramp namenjuje Evropljanima. On je već iskazao veliku želju da saveznicima nanese štetu – pritiska ih carinama i flertuje teritorijalnom ekspanzijom. 
Trampova ekonomska strategija verovatno je preciznije definisana nego njegova spoljna politika, ali nije manje destabilizujuća. Vraća se, kao na kraju 19. veka, carinskim ratovima koji uzdrmavaju globalnu ekonomiju. 
Konsenzus nekada izgrađen na verovanju u demokratiju, slobodno tržište i vladavinu prava ne ruši se samo u Americi već se infekcija širi Zapadnom Evropom koja naginje ka političkom ekstremizmu iza kojeg stoje desne etnonacionalističke i suverenističke snage. 
Pošto je razmagnetisao moralni kompas Amerike, Tramp kao da kopira Putina. Od prijateljske Kanade pravi neprijatelja po istoj matrici po kojoj je predsednik Rusije od prijateljske Ukrajine stvorio neprijateljskog suseda. Tako i s Evropljanima, koji ubrzano gube poverenje u SAD. Savezništvo puca na Putinovu radost. „Fragmentacija Zapada je počela”, izjavio je početkom marta predstavnik Kremlja. 
Bela kuća je saopštila da neće više biti primarni garant evropske bezbednosti, da evropske nacije moraju da preuzmu odgovornost za sopstvenu odbranu i da za to plate. „Ukoliko (zemlje NATO-a) ne plate, neću ih braniti”, izjavio je Tramp minirajući član 5 Povelje NATO-a, koji govori o obavezi kolektivne odbrane. 
Ignorisanje Evrope moglo bi da se ispostavi kao velika greška. Evropljani pokušavaju da se okupe pred pretnjom ruskog ekspanzionizma i američkog izolacionizma. Ubrzano se naoružavaju, ali pitanje je može li Evropa posle decenijskog oslonca na Ameriku da se naoruža na odgovarajući način. 
Imaju li Britanija i Francuska dovoljne kapacitete da obezbede nuklearnu zaštitu? Da li postoji dovoljno političkog jedinstva, finansijske moći, čak i regruta? Stavovi sa Baltika ne nailaze na razumevanje u Italiji ili Španiji. Proces usaglašavanja može da bude bolno dug. 
Evropa mora da izbegne da je pod svoju kontrolu stavi jedan od tri Cezara. Evropa pod pretnjom nove Jalte treba da se potrudi da u velikoj geopolitičkoj igri koja je u toku obezbedi status sopstvene zone interesa koja, sem EU, uključuje Britaniju, Norvešku, zapadni Balkan, Ukrajinu, Tursku, Kavkaz. To su pitanja opstanka. 
Šta će biti sa svetskim poretkom koji gradi trojka novih i starih autokrata? Tramp bi lako mogao da sedne s Putinom i Sijem i podeli svet i blokove u kojima bi svaka od tri sile nametala svoju volju zahtevajući potčinjavanje svojih vazala. Umnožiće se razne vrste nameta suverenim državama. 
Prolazimo kroz alarmantan period rasta autoritarnosti i nazadovanja demokratije ne samo u Sjedinjenim Državama, već širom sveta. Polarizacije su sve oštrije. Prvi put u poslednje dve decenije manje je demokratija nego autokratija, saopštio je nedavno švedski institut V-Dem. U liberalnim demokratijama živi tek 12 odsto svetske populacije. Opasnost je da trampizam nadživi drugi predsednički mandat Donalda Trampa.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista