Glumom se još kao dete zarazio

Ekipa filma „Vuk samotnjak” tražila je dečake iz kraja gde se zbivala radnja filma, znači autentične likove. Pored ostalih škola došli su i u moju, gde su nas nastavnici predlagali... Onda je pokojni Obrad Gluščević sakupio jednu ekipu od nas nekoliko desetaka, pravio je izbor i na kraju sam saznao da sam određen da igram glavnu ulogu.

Ovo su reči glumca Slavka Štimca, zabeležene u monografiji „Tihi heroj ekrana”, koje osvetljavaju same početke karijere ovog skromnog, nenametljivog umetnika. Monografija je deo priznanja koje prati Nagradu „Pavle Vuisić”, koju je Slavko Štimac dobio 2022. godine, uz bogatstvo detalja koje je studiozno prikupljao i beležio autor Marko Misirača.

– E sad, što se tiče toga da li je to mene nešto mnogo interesovalo, da li sam se bavio time po onim sekcijama u školi i priredbama... Mene to uopšte nije zanimalo, moram da kažem da nisam ni voleo da odlazim na one priredbe, to mi je uvek smetalo, bilo mi je mnogo izveštačeno i prilično sam se neprijatno osećao kad su se obeležavali razni datumi iz naše istorije. Posle sam razmišljao zašto je to tako. Verovatno je u pitanju osećaj za falš, ili što mi kažemo, u našem filmskom žargonu, za šmiru – prisećao se Štimac uz komentar:

– A zašto mi se dopalo na filmu? Film je nekako bila stvar koja je negde realna, na zemlji, iskrena... I sve to što se zbivalo za vreme snimanja je bilo prilično primamljivo, atraktivno, zanimljivo... Tu sam se još kao malo dete zarazio. A dalje je sve išlo prilično stihijski, da li je bio i splet okolnosti, da su se radili neki lepi dečji filmovi. Uglavnom, sve se tako nekako podešavalo prema mom uzrastu, kako sam ja rastao, tako su dolazili i adekvatni poslovi i na kraju sam završio u tom svetu kao odrastao čovek.

Slavko Štimac je rođen 15. oktobra 1960. godine u selu Konjsko Brdo kod Perušića u Lici. U njegov kraj stigla je jednoga dana filmska ekipa, predvođena rediteljem Obradom Gluščevićem i njegovim pomoćnikom, glumcem i rediteljem Jovanom Rančićem. Tražili su dečake za film čija se radnja dešavala u Lici i u kome je glavni junak, dečak Ranko, neposredno nakon Drugog svetskog rata pronašao povređenog nemačkog ovčara, zaostalog iz rata. Brižljivo mu je previo rane i nazvao ga Hund, prema natpisu koji mu je visio o vratu. Ceo film „Vuk samotnjak” sniman je u Sloveniji, zatim nekoliko dana u Lici i enterijeri u studiju „Jadran filma” u Zagrebu. U to vreme filmovi su još uvek bili nasinhronizovani (po završetku snimanja „slike”, kompletan ton se snimao naknadno), pa je Slavko doživeo i to iskustvo na svom filmskom debiju.

– Smeste vas u gluvu sobu, daju vam slušalice na koje dobijete reper-ton sa objekta i ostave vas da ponovo izgovorite ceo tekst, bez ijedne slike. U toj maloj, zatvorenoj prostoriji, gde ste sami, najteže je bilo ponoviti emocije, vratiti se u stanje u kome ste bili dok ste to igrali.

Film „Vuk samotnjak”, po scenariju Stjepana Perovića i Obrada Gluščevića, reditelja na festivalu u Puli 1972. godine, na kome se, u puno strožijoj političkoj klimi burno raspravljalo o autorskim slobodama, razgalio je publiku i osvojio Veliku srebrnu arenu i nagradu publike ,,Jelen” (istu je poneo i Vlak u snijegu, 1976). Samo u Zagrebu u bioskopima ga je videlo više od 100.000 gledalaca, osvojio je niz međunarodnih priznanja, pored ostalih i glavnu nagradu na tada vrlo prestižnom festivalu dečjeg filma u Teheranu.

,,Izuzetno nadahnuta i izvorna igra Slavka Štimca, sigurna i sadržajna režija, dobra kompozicija, adekvatna atmosfera, doveli su ovu dramu u domenu dokumentarnog do izrazitih poetskih valera, pa je delo postalo jedan od najboljih jugoslovenskih filmova za decu”, zapisao je Petar Volk u svojoj ,,Istoriji jugoslovenskog filma”.

Slavko Štimac detinjstvo je proveo u far-kolicima, dečaštvo u kadru, a mladost na montažnom stolu. Zrele godine ispod stola, takođe montažnog. Američki reditelj Sem Pekinpo, koji mu je otvorio vrata svetskog filma ulogom ruskog dečaka u ratnom spektaklu „Gvozdeni krst”, rekao je: ,,To je najmilije i najupečatljivije dečje lice evropskog filma!” Uostalom, drugačije verovatno i ne može da bude, konstatuje Marko Misirača, kada se zvezde tako nameste da vam, od najranijih početaka, u svetu filma majke budu Renata Ulmanski (serija i film „Salaš u Malom Ritu”), Milena Dravić („Aller retour”) i čak tri puta Mira Banjac (filmovi „Sjećaš li se, Doli Bel” i „Varljivo leto 68,” i televizijska drama „Svečana obaveza”)...

„Slavko voli životinje i zato je i dobro igrao u filmu”, poverio je njegov otac Pavo Štimac jednom prilikom novinarima. Zaista, životinje su pratile Slavka kroz brojne njegove ekranske avanture. Čini se da nijedan glumac našeg podneblja nije imao prisniju komunikaciju sa ,,likovima” iz životinjskog sveta, koji, kao da su prepoznavali onu iskonsku dobrotu i istinitost u Slavkovoj ličnosti.

U kojoj je meri Slavkovo lice simbol nečeg iskonski plemenitog i nasušnog u kolektivnoj gledalačkoj svesti ovih prostora, barem istovetno koliko i svaka upečatljivo ostvarena uloga, spoznajemo, primećuje Misirača, ako prizovemo u sećanje kadrove i scene u kojima je lik koji tumači nastradao: to gotovo nikada nije bio samo fizički nestanak te ličnosti već i nešto više od toga.

Pored toga što je igrao sa najvećim i najznačajnijim glumcima ovih prostora, Slavko Štimac kadar je delio i sa Džejmsom Koburnom i Džejmsom Mejsonom („Gvozdeni krst” Sema Pekinpoa, 1977), Dejvidom Karadinom i Oliverom Ridom („Brigada neprilagoćenih” Gordona Heslera, 1987), Edrijenom Brodijem („Kiseonik” Ričarda Šeparda, 1999), Rejfom Fajnsom, Džerardom Batlerom i Brajanom Koksom („Koriolan” Rejfa Fajnsa, 2011)...