Глумом се још као дете заразио

Екипа филма „Вук самотњак” тражила је дечаке из краја где се збивала радња филма, значи аутентичне ликове. Поред осталих школа дошли су и у моју, где су нас наставници предлагали... Онда је покојни Обрад Глушчевић сакупио једну екипу од нас неколико десетака, правио је избор и на крају сам сазнао да сам одређен да играм главну улогу.

Ово су речи глумца Славка Штимца, забележене у монографији „Тихи херој екрана”, које осветљавају саме почетке каријере овог скромног, ненаметљивог уметника. Монографија је део признања које прати Награду „Павле Вуисић”, коју је Славко Штимац добио 2022. године, уз богатство детаља које је студиозно прикупљао и бележио аутор Марко Мисирача.

– Е сад, што се тиче тога да ли је то мене нешто много интересовало, да ли сам се бавио тиме по оним секцијама у школи и приредбама... Мене то уопште није занимало, морам да кажем да нисам ни волео да одлазим на оне приредбе, то ми је увек сметало, било ми је много извештачено и прилично сам се непријатно осећао кад су се обележавали разни датуми из наше историје. После сам размишљао зашто је то тако. Вероватно је у питању осећај за фалш, или што ми кажемо, у нашем филмском жаргону, за шмиру – присећао се Штимац уз коментар:

– А зашто ми се допало на филму? Филм је некако била ствар која је негде реална, на земљи, искрена... И све то што се збивало за време снимања је било прилично примамљиво, атрактивно, занимљиво... Ту сам се још као мало дете заразио. А даље је све ишло прилично стихијски, да ли је био и сплет околности, да су се радили неки лепи дечји филмови. Углавном, све се тако некако подешавало према мом узрасту, како сам ја растао, тако су долазили и адекватни послови и на крају сам завршио у том свету као одрастао човек.

Славко Штимац је рођен 15. октобра 1960. године у селу Коњско Брдо код Перушића у Лици. У његов крај стигла је једнога дана филмска екипа, предвођена редитељем Обрадом Глушчевићем и његовим помоћником, глумцем и редитељем Јованом Ранчићем. Тражили су дечаке за филм чија се радња дешавала у Лици и у коме је главни јунак, дечак Ранко, непосредно након Другог светског рата пронашао повређеног немачког овчара, заосталог из рата. Брижљиво му је превио ране и назвао га Хунд, према натпису који му је висио о врату. Цео филм „Вук самотњак” сниман је у Словенији, затим неколико дана у Лици и ентеријери у студију „Јадран филма” у Загребу. У то време филмови су још увек били насинхронизовани (по завршетку снимања „слике”, комплетан тон се снимао накнадно), па је Славко доживео и то искуство на свом филмском дебију.

– Сместе вас у глуву собу, дају вам слушалице на које добијете репер-тон са објекта и оставе вас да поново изговорите цео текст, без иједне слике. У тој малој, затвореној просторији, где сте сами, најтеже је било поновити емоције, вратити се у стање у коме сте били док сте то играли.

Филм „Вук самотњак”, по сценарију Стјепана Перовића и Обрада Глушчевића, редитеља на фестивалу у Пули 1972. године, на коме се, у пуно строжијој политичкој клими бурно расправљало о ауторским слободама, разгалио је публику и освојио Велику сребрну арену и награду публике ,,Јелен” (исту је понео и Влак у снијегу, 1976). Само у Загребу у биоскопима га је видело више од 100.000 гледалаца, освојио је низ међународних признања, поред осталих и главну награду на тада врло престижном фестивалу дечјег филма у Техерану.

,,Изузетно надахнута и изворна игра Славка Штимца, сигурна и садржајна режија, добра композиција, адекватна атмосфера, довели су ову драму у домену документарног до изразитих поетских валера, па је дело постало један од најбољих југословенских филмова за децу”, записао је Петар Волк у својој ,,Историји југословенског филма”.

Славко Штимац детињство је провео у фар-колицима, дечаштво у кадру, а младост на монтажном столу. Зреле године испод стола, такође монтажног. Амерички редитељ Сем Пекинпо, који му је отворио врата светског филма улогом руског дечака у ратном спектаклу „Гвоздени крст”, рекао је: ,,То је најмилије и најупечатљивије дечје лице европског филма!” Уосталом, другачије вероватно и не може да буде, констатује Марко Мисирача, када се звезде тако наместе да вам, од најранијих почетака, у свету филма мајке буду Рената Улмански (серија и филм „Салаш у Малом Риту”), Милена Дравић („Aller retour”) и чак три пута Мира Бањац (филмови „Сјећаш ли се, Доли Бел” и „Варљиво лето 68,” и телевизијска драма „Свечана обавеза”)...

„Славко воли животиње и зато је и добро играо у филму”, поверио је његов отац Паво Штимац једном приликом новинарима. Заиста, животиње су пратиле Славка кроз бројне његове екранске авантуре. Чини се да ниједан глумац нашег поднебља није имао приснију комуникацију са ,,ликовима” из животињског света, који, као да су препознавали ону исконску доброту и истинитост у Славковој личности.

У којој је мери Славково лице симбол нечег исконски племенитог и насушног у колективној гледалачкој свести ових простора, барем истоветно колико и свака упечатљиво остварена улога, спознајемо, примећује Мисирача, ако призовемо у сећање кадрове и сцене у којима је лик који тумачи настрадао: то готово никада није био само физички нестанак те личности већ и нешто више од тога.

Поред тога што је играо са највећим и најзначајнијим глумцима ових простора, Славко Штимац кадар је делио и са Џејмсом Кобурном и Џејмсом Мејсоном („Гвоздени крст” Сема Пекинпоа, 1977), Дејвидом Карадином и Оливером Ридом („Бригада неприлагоћених” Гордона Хеслера, 1987), Едријеном Бродијем („Кисеоник” Ричарда Шепарда, 1999), Рејфом Фајнсом, Џерардом Батлером и Брајаном Коксом („Кориолан” Рејфа Фајнса, 2011)...