Bosanski revidirci trče počasni krug

Kakav je uticaj Rezolucija Kominforma 1948. imala na raspad BiH 1992? Svako bi rekao nikakav, ali da li će biti baš tako? Informbirovaca je manje ili više bilo u svim republikama, ali u BiH se tih godina događalo nešto posebno. Čitav Politbiro republike, s malobrojnim izuzecima, kolebao se između Staljina i Tita, a to je već bilo neoprostiv greh i karta za Goli otok u jednom smeru. Nije opraštano čak ni onima koji su bili protiv Rezolucije i branili politiku KPJ, ali su smatrali da Tito treba da otputuje u Bukurešt i sve objasni drugovima iz Internacionale, neki i da „povede Kardelja, jer je ideološki potkovan”. Prva zemlja socijalizma bila je uzor, Staljinove slike po zidovima.

Međutim, na njihovu sreću, genseku KPJ, naravno, nije odgovaralo da mu pred Staljinom čitavo rukovodstvo jedne republike u srcu države otkaže lojalnost, pa ih je pozvao na saslušanje u Beograd. I, nakon što su revidirali stav, vratio ih je na iste funkcije u Sarajevu, sa zadatkom da sami očiste „neprijatelje u vlastitim redovima”. Tako je kompletno rukovodstvo Gradskog komiteta otišlo „na službeni put”, a ironija je bila u tome što su mnogi „skrenuli s linije” upravo nakon konsultacije sa starijim partijskim drugovima i o tome svedočili na saslušanjima. Istoričar dr Draženko Đurović, s Univerziteta u Istočnom Sarajevu, pronašao je bogatu građu („Politički odnosi u BiH 1945–1958”) o brojnim pojedinačnim saslušanjima.

Ono što je politikološki značajnije, trauma kolektivne krivice, oproštene i neoproštene, pri čemu su se prvi krivci iskupljivali preko leđa drugih, ostavila je dubok ožiljak u redovima komunističke avangarde u BiH i prelila se uzduž i popreko čitave republičke organizacije, pa i društva. Zavladala je atmosfera straha i nepoverenja među komunistima u BiH, više nije bilo kritike, isključivo samokritike. Mnogi su stradali, ne zbog nedvosmislenog opredeljenja za Rezoluciju IB u kojoj je kritikovan rad KPJ, nego zbog neopredeljenog stava, dvosmislene izjave, ili na osnovu denuncijacija komšija, kolega, rođaka. U Bosni su naučili lekciju „Ćutanje je zlato!” (narodna) i „Čovek je gospodar samo neizgovorene reči” (Andrićeva).

Od Tita abolirani funkcioneri postali su najrevnosniji titoisti, a povratnici sa „Havaja” posle godinu, dve, tri ćutali su kao zaliveni o doživljajima na Jadranu sa ostrva na kojem nije bilo prirodne hladovine, ali jeste vrelog kamena za tucanje. Nagađalo se da im je bilo priprećeno da ako nešto zucnu sledi povratak u kamenolom, a malo ko je slutio da su i oni sami bili nevoljni za priču na tu temu. Svi koji su ostali kraće od sedam godina, kad je logor zatvoren, revidirali su svoj prvobitni stav u vezi s rezolucijom, a ionako je bilo malo baš nesalomivih.

Uostalom, sa šireg istorijskog stanovišta, zemlja je bila u opasnosti pod pritiskom država socijalističkog lagera, kojem je i Jugoslavija do tada lojalno pripadala, ruski tenkovi su došli na granice Rumunije i Mađarske. Privremena izolacija potencijalne pete kolone bila je logičan i opravdan potez, a samokritika je bila dovoljna da se logoraš vrati kući i dobije čak visoki položaj u struci, privredi, kulturi, administraciji, sem u Partiji, gde se o svemu važnom odlučivalo. Uostalom, nije li i sam Tito bio uzoran staljinist, a 1948. postao revidirac?

Ali onda je Dobrica Ćosić, u potrazi za literarnom inspiracijom, dobio dozvolu da poseti Goli otok i vratio se užasnut logorskim torturom, te alarmirao druga Marka. Dragoslav Mihajlović je objavio remek-delo „Kad su cvetale tikve”. Ali, na Sarajevo je najbolniji utisak ostavila reportaža Danila Kiša o boravku u Izraelu, objavljena u Ninu. Ženi Lebl, naša Jevrejka, koja je posle otpusta s Golog otoka emigrirala u zemlju svojih mitskih predaka, pričala mu je bez zadrške o tome da nije bilo dovoljno da logoraš verbalno revidira stav i izvrši smokritiku. Revidirac je morao da dokaže svoje novo uverenje tako što bi bezmalo neograničenom silom preobratio još jednog ili više grešnika. Otkrila je imenom i prezimenom jednu revidirku iz Sarajeva, takođe Jevrejku, orgsekretara prvog posleratnog gradskog komiteta, koja je posle povratka sa „službenog puta” postavljena za direktora najvećeg uvoznog preduzeća. „Bila je gora od najsurovijih udbaša”, pričala je Ženi Lebl, ali nije rekla Kišu, ili nije ni znala, da je ova odvedena zajedno s mužem i da su deca od jedne i tri godine ostala bez oba roditelja na neizvestan rok, možda i zauvek. Taj broj Nina u Sarajevu je razgrabljen jer su mnogi prepoznali jednu baku, koja je starosnu penziju dočekala kao direktor najvećeg uvoznog preduzeća i upravo tada šetala je unučad u parku ispred Ekonomskog fakulteta u centru grada. Sarajevo je prećutalo ovu ljudsku dramu bez javnih komentara koji bi neizbežno doveli do preispitivanja odnosa vladajuće partije prema ibeovcima na Golom otoku i o pragrehu prvih vodećih komunista u BiH.

Sve se svelo na šaptanje iza leđa, diskretne poglede iskosa, nemo pokazivanje pokretom glave, ne samo na dotičnu osobu nego i na ostale bivše ibeovce. A pošto je tada već bilo malo radno aktivnih, pa i preživelih, na njihovu decu. Bili su to moji vršnjaci, neki drugari iz ulice ili škole, koji su zazirali od znatiželje, a roditelji ih nisu opterećivali tim pričama. Nisu ni znali ništa o Golom otoku, ali... Slučajno sam uočio da se poznaju iz detinjstva jer su u godinama nakon 1948. svi stanovali na istoj adresi, u zgradi iznad kina „Partizan” u Ulici JNA (danas Zelenih beretki). Svakoj porodici s „ocem na službenom putu”, po jedna soba, zajednički mokri čvor, praćenje, prisluškivanje, uz malo neizbežne paranoje – „Ozna sve dozna”. Baš kao u potresnoj knjizi Nadežde Mandeljštam „Strah i nada”. Zbog greha glave porodice ispaštali su i roditelji i deca, braća i sestre, sem ako ih se nisu javno odrekli.

Pošto se kasnije Nikita Hruščov, posle 20. kongresa sovjetske partije i osude staljinizma, lično na Brionima izvinio Titu za Rezoluciju Informbiroa, odnos prema ibeovcima i Goli otok su na određen način legitimisani i od „prve zemlje socijalizma”. Titov trijumf bio je razlog što su, uz ostale antiplatforme socijalističkom samoupravljanju (birokrate, unitaristi, liberali...) obavezno, iz čista mira, spominjani i ibeovci. „Udruženi neprijatelji svih boja i oblika.”

A u BiH sve sami i revidirci i titoisti od glave do pete. Tokom procesa destaljinizacije ono što se na početku događalo u Sarajevu, završavalo se na „Golaću”. I tamo i onamo revidirci su gonili ratne drugove i sapatnike da i oni revidiraju, kako bi opravdali aboliciju ili zaslužili rehabilitaciju. Na stranu bazično nacionalno nepoverenje koje je uvek postojalo u BiH, 1948. je posejano seme političkog nepoverenja među komunistima, jedni su Titu bili zahvalni što ih je poštedeo, drugi su ga se bojali jer ih je surovo kaznio. Jedino je u zaglavlju sarajevskog „Oslobođenja” pisalo „Druže Tito, mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrećemo.”

Socijalistička BiH je i u svojim najboljim godinama osnovano smatrana za najdogmatskiju sredinu u SFRJ i zato je među intelektualcima u tom periodu stekla nadimak „tamni vilajet”. Autori u BiH bili su negativno zaštićeni od nepodopština zahvaljujući odgovornim urednicima komesarima koji su sumnjive tekstove nosili na konsultaciju u Komitet, a neobjavljeni kao da nisu ni postojali. A kad bi ih autori objavili u Beogradu, pa i Zagrebu i Ljubljani, onda bi kod kuće postajali „politički slučajevi”, a drugi republički centri predmet kritike zbog nebudnosti. Drug Tito je cenio ideološko-političku rigidnost „drugova iz Bosne”, kako ih je zvao.

Voleo je da dođe na odmor u Bugojno, da uveče uz kamin sluša Brankove i Hamdijine bajke o Bosni: „Zajedništvo i suživot, jedinstvo rukovodstva i naroda, svi Titovim putem.” Kada bi mu ujutro u lovu zadrhtala ruka, Branko ga je hrabrio: „Mrtve, a lete!” Ostareli Broz se kao dete radovao: preživela je „Jugoslavija u malom” i poveo Mikulića u Beograd da ga zameni na čelu SKJ i obnovi je i u prirodnoj veličini. Drugovi iz ostalih republika ljutili su se što manipulišu „ocvalom ljubičicom belom”. Nisu imali razumevanja za ranu traumu SK BiH.

Kad je Broz izdahnuo, drugovi iz Bosne su nastavili „I bez Tita s Titom”, ali već tokom Afere „Agrokomerc” izjeli su se kao žuti mravi, i dok je narod na izborima 1990. listom „glasao za komuniste”, pobedili su nacionalisti. Duh revidirstva nadživeo je i njega i zahvalne i revidirce kojima je uterao strah u kosti. Evo sada, vidimo, Putin uveliko revidira Hruščovljev stav prema Staljinu, eto šanse za nove revidirce, a malo izgleda da će informbirovci, bar posthumno, biti kolektivno rehabilitovani, ili potomci u njihovo ime primiti izvinjenje. Čije?

*Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista