Grad anđela sanja Jokića

U američkom sportu, kao i u životu, granica između tragedije i farse tanka je kao linija za tri poena. Majkl Meloun, trener koji je od Denver Nagetsa napravio ozbiljan košarkaški institut sa šampionskim prstenom, smenjen je baš u sezoni u kojoj Nikola Jokić igra kao da za njega ne važi zakon gravitacije. 
Odlazak Melouna deluje kao scena iz vesterna: šerif sam skida značku i to ne zbog izdaje ili poraza, već zbog unutrašnjeg umora, a potom se kamera udaljava i vidi se kako na konju nestaje u preriji dok zalazi sunce. 
Kao Šejn. Jer, kako drugačije objasniti da trener napušta tim dok mu centar izvodi Mocartove partiture, ali na nadmorskim visinama iznad Šekila i Džabara? 
Kuler iz somborske ravnice, u ovoj sezoni gubitničkoj za sve osim za njega, igra kao da mu duh Pištolj Pita asistira iz senke.

Pištolj Pit je nadimak Pita Maraviča, genijalnog košarkaša srpskih korena koji je bio car sedamdesetih godina, što znači da i u surovoj NBA ligi krv nije voda. Ove sezone statistika urla – učinkom u meču protiv Memfis Grizlisa, Jokić je osigurao sezonski tripl-dabl prosek, što je pre njega uspelo samo dvojici igrača, Oskaru Robertsonu i Raselu Vestbruku.  
Analitičari zaneme kad gledaju Jokićeve pasove koji više liče na šahovske poteze, nego na košarkaške asistencije. Dok Jokić šeta po parketu kao gospodin iz nekog boljeg vremena, Meloun odlazi tiho, bez pompe, kao da se izvinjava što njegova povređena sujeta više ne može da podnese igre van parketa i trke za milijardama dolara vlasnika Nagetsa, pater familijasa Stena Krenkea koji u svom poslovnom portfoliju poseduje i zlatni paket akcija londonskog fudbalskog kluba Arsenal, pa je po otkazu koji je isporučio Melounu, stari frajer američkog biznisa seo u privatni avion i otišao da gleda superderbi Lige šampiona Arsenal – Real Madrid. 
U NBA ligi gde se treneri smenjuju brže nego premijeri u balkanskim parlamentima, Meloun je bio konstanta. Autoritet bez galame, učitelj koji je znao da genija poput Jokića ne treba da ukalupi, već da mu se skloni s puta. I možda je baš u tome ironija – čovek koji je znao da ne smeta kada se rađa umetnost, odlazi jer oseća da više ne može da joj doprinese. Zapravo sam siguran da je odlazak velikog Majkla Melouna upravo to. Jokić je već nadrastao Stenovine planine za glavu, Denver je postao tesan za njega, jer Nikolu žele moćniji bosovi i od Krenkea koji vladaju Amerikom i svetom. Oni su vlasnici neba, zemlje i svemira i žele da preuzmu najvećeg svetskog košarkaškog superstara koji ne može da se marketinški unovči u bajkovitoj provinciji Amerike, gde se još oseća duh Divljeg zapada. 
A Jokić? Nije rekao ništa patetično posle odlaska svog mentora. Možda je samo kratko klimnuo glavom, kao kad pogodi trojku s jedne noge. I znao je da je otišao čovek koji ga je prvi, a možda i jedini razumeo, a zatim odlazio sa njim u Sombor, gde je ostajao nedeljama da ga trenira u seoskom dvorištu. 
Naravno da će NBA nastaviti da vrti svoje milijarde, komentatori će tražiti novog „najboljeg centra ikad”, ali ostaće pitanje – da li je Meloun otišao zbog loših rezultata Denvera, zbog osećaja da je sve već rekao ili je matori bogataš shvatio da godinama Jokić igra sasvim sam, sa lošim saigračima i očajnim generalnim menadžerom kluba Kalvinom Butom, koji je odlepršao zajedno sa Melounom? U vremenu kada se sve meri klikovima, možda je to najpošteniji način da se ode – u tišini, dok ti tvoj igrač, tvoje čedo, pravi sezonu za udžbenike. Majkl je otišao negde gde će biti potreban. 
I zato, dok Jokić dominira kao gospodin iz epohe kada su se titule osvajale znojem, a ne algoritmima, Meloun nestaje jer šou mora da se nastavi. U eri preglasnih, njegova tišina zvuči najglasnije. Ali, čuće se još mnogo o tebi, Majkle! 

Nikola Jokić retko daje bombastične izjave, ali njegov izraz lica nakon objave o odlasku Melouna govorio je više nego reči brbljivca, kao što je Čarls Barkli. Zapravo je veza Jokića i Melouna bila srce franšize. Bili su otac i sin svetske košarke. Majkl je pustio Nikolu da igra svoju igru. Video je ono što nije ni Nasa: da se iznad planina Kolorada gde su došli prvi avanturisti u potrazi za zlatom opasani revolverima pojavila superzvezda koja će, u košarkaškom univerzumu, ostati da sija poput Larija Birda i Medžika Džonsona. Odlazak Melouna iz Denvera nije samo odlazak trenera. To je kao kada bi, u davna vremena, Vuk Karadžić odlučio da više ne piše ćirilicom. Sistem koji je prepoznao Jokićevu genijalnost, tu čudnu matematičku tačnost s loptom u rukama, sada ostaje bez arhitekte. A bez arhitekte, palata se retko dovrši. 
Postoje trenuci kada ni najravnodušnijem čoveku ne preostaje ništa drugo nego da pogleda u daljinu i prećuti. Takav je trenutak sada pred Nikolom Jokićem. Bucmasti dečak iz Srbije koji je umesto snova u koferu nosio burek i poruke od mame, možda se po prvi put nalazi pred raskrsnicom koje se i najhladnokrvniji NBA menadžeri plaše – ostati veran Denveru ili s namerom poći u veliki grad, kako je pevao Šaban Šaulić. 
U sveopštem haosu koji je nastao u vrhu NBA lige, gde se rečenice izgovaraju tiše nego što udari Jokićeva asistencija bez gledanja, već se čuju glasine, već su se užarili mediji. Ne dolaze tračevi iz Sombora, najpre tihim šapatom iz ravnice, ne šire se potom hukom preko Atlantika, a zatim grmljavinom do Srednjeg zapada. Oni se čuju iz Kalifornije, sa druge strane NBA univerzuma, iz grada u kome se snovi ne sanjaju, već snimaju. Los Anđeles te zove, Nikola, zar ne slutiš to? Lejkersi se spremaju za tebe Nikola, zar sumnjaš u to? Jer tamo je Luka Dončić, znaš za to! Zamišljate li taj tandem? Dončić i Jokić pod istim krovom? Srpsko-slovenačka turbo-folk simfonija u zlatno-ljubičastoj boji? Pol Gasol i Kobi Brajant, ali na rakiji i ajvaru! 
Možda to i jeste sledeća stranica budućnosti svetske košarke koja tek treba da se ispiše. Luka, koji više liči na beogradskog taksistu nego na NBA superstara i Nikola, koji više voli da gleda konje nego što bi buljio u Blejk Lajvli i Dženifer Lopez, možda će igrati zajedno u najglamuroznijem klubu sveta. 
Naravno, postoji jedan problem, a to je ego. Ne njihov, jer ga nemaju, već onaj koji tinja ispod holivudskih reflektora. U Denveru, Jokić ima svoj mir. U gradu greha, anđela i demona mora da se pozdravlja s matorim Džekom Nikolsonom i reperskom prvom postavom pre svakog meča. Da li Nikola želi to? Ili možda oseća da je dao dovoljno – jedan prsten i MVP titule koji mogu da mu se izdaju za života. 
Možda ipak sve ostane na glasinama. Možda Jokić ostane u planinama Kolorada, među ljudima koji su ga prigrlili kao rod rođeni. Ali ako ikada odluči da ode, neće to biti zbog para, reklama ili želje za večerom sa Lebronom Džejmsom. Možda je upravo Lebron taj koji sve ovo iščekuje: jedan od najvećih igrača svih vremena našao je jednog od naslednika u Luki, a sada čeka onog jedinstvenog, onoga koga svi čekaju, onoga koji se vrti i oko koga se sve vrti, Nikolu Jokića, kako bi ih proglasio za svoje naslednike i najbolji košarkaški beli par svih vremena koji će sludeti najpre Los Anđeles, potom Holivud, zatim Ameriku i, konačno, čitav svet. 
Sasvim je logično. Zamisli, čoveče, NBA sa balkanskom osovinom – Nikola Jokić i Luka Dončić na parketu gde je nekad gazio Kobi, sada su prave gazde Lejkersa. Zamisli kako lopta klizi kao šapat, dok njihov pik-en-rol postaje šapat tokom molitve. 
Zamisli kako Jokić asistira kao da razvezuje nonšalantno kravatu i Luka, koji fintu servira kao dupli espreso posle bureka. Obojica sa pivskim stomacima donose ludi šmek sa Balkana u Grad anđela. Američki i srpski tabloidi urlaju sa naslovnica: „Braća u Holivudu – Balkan vlada u NBA!” „U jutarnjem programu i dalje stoluje Milomir Marić, ali sada u dresu Lejkersa koji mu visi kao spavaćica, dok u pozadini peva Baja Mali Knindža, naravno, cenzurisan za Si-En-En. Jokić vratio LA na mapu kao Tesla struju u spavaću sobu”, pisaće neki kolumnista, što loče pelinkovac u ponoć. 
Kafane se pune u tri ujutru i sve stolice su okrenute tamo daleko, ka Americi. To nije više sport, to je kulturološka fuzija, gde u litri rakije ima više analitike nego kod Šekila i bratije i svih američkih napuderisanih komentatorčića zajedno. 
A ti, čoveče moj, reci, da li bi gledao NBA kad tamo caruju naši, u Los Anđelesu, gde sunce zalazi na naš način!