Cipela kalibra 44

Od maja 2003. kada je kao navigator-kopilot na borbenom avionu sleteo na nosač aviona i, odeven u pilotski kombinezon, pozirao za televizijske kamere objavivši da je rat u Iraku završen, do decembra 2008, kada je Džordž Buš u Bagdadu jedva izbegao projektil-cipelu lansiranu iz ruke iračkog novinara – prošlo je tek pet godina. Sasvim dovoljno da na videlo izađu mnoge zablude iračke avanture, falsifikati američkih i britanskih obaveštajnih službi, i beskrupulozno spinovanje američkih medija u predvečerje invazije na Irak. Za Džordža Buša to je totalno razočaravajući kraj predsednikovanja. I, još na kraju, zamalo da dobije obe cipele u glavu.

Pored svih mogućih mera iračkih i američkih tajnih službi, pored agenata s nevidljivim slušalicama u uvu, sa svim mogućim komunikacionim sistemima, avaksima, GPS-om, J-starom, bespilotnim letelicama, infracrvenom tehnikom, kad ono, neki manijak od novinara potegao jednu pa drugu svoju cipelu na američkog predsednika. Ručni lanser cipela. A prethodno su mu cipele naravno pregledali, ali ko bi se dosetio da novinar u istoriju može ući i preko cipela. Nije za Pulicera, ali jeste za pamćenje.

Upravo odlazeći američki predsednik pokazao je zavidne reflekse i hrabrost i prisebnost. Uspeo je na vreme da se sagne pred letećom cipelom. Čak se i osmehivao kada je rekao da mu se čini da je cipela bila najmanje broj 44. I pored svega Džordž Buš ostaje kauboj, njegov je omiljeni kalibar „magnum 44”. A Arapi su, pored letećeg ćilima, sada dobili i leteću cipelu.

Šta će biti sa Irakom kada za dve godine američki vojnici odu, to još niko ne zna. Izgleda da niko i ne želi jak Irak. Jedini koji, zapravo, žele snažan, suveren i nepodeljen Irak su suniti u toj zemlji, a oni većinom žive u centralnom delu države. Šiiti su podeljeni na one koji su za Iran i na one koji su za Irak. U kontekstu potencijalnog sukoba između SAD i Irana zadatak iračkih šiita jeste da Amerikancima još više zagorčavaju život u Iraku.

Na severu Iraka Kurdi imaju najmanje tri cilja: da sačuvaju svoju kvazidržavnost, da poboljšaju političke šanse za kasnije otcepljenje i da osujete svaku iračku državu koja bi bila dovoljno jaka da ih primora da ostanu u njoj. Kurdi i šiiti imaju naftu, suniti je nemaju. Zato su suniti i veliki protivnici podele Iraka.

Istovremeno, sve zemlje u okruženju pribojavaju se neke vrste kantonizacije Iraka. Turska ima problem Kurda, Saudijska Arabija strahuje da bi njenim šiitima, koji naseljavaju predele s najvećim izvorima saudijske nafte, mogle da padnu na um čudne ideje. Slično važi i za Bahrein. Sirija ima takođe problem sa Kurdima, baš kao i Iran. Irački prelazni ustav, u čijem su pisanju delom učestvovali i Amerikanci, ne govori samo o kurdskoj autonomiji, već se slična prava stavljaju u izgled i sunitima i šiitima. Odatle i utisak da Amerikanci nikada i nisu želeli jak Irak...