Umetnost plesa je kratka

Za lik i delo Mage Magazinović zainteresovala sam se još dok sam bila student dramaturgije, pre dvadesetak godina. Za potrebe scenarija išla sam u arhivu „Politike”, čitala Magine članke, zapravo sve što mi je moglo pomoći da rekonstruišem društvene tokove i dešavanja u kulturi u Beogradu na početku 20. veka. To je bilo izuzetno plodno razdoblje kada se razvijala ona prava srpska kulturna elita, školovana u Beču, Moskvi, Nemačkoj… Posebno me je zanimao razvoj feminističkog pokreta u Srbiji na početku veka, i borba nekoliko izuzetnih žena za razbijanje tradicionalnog, patrijarhalnog sistema koji ženi nije pružao mogućnost redovnog studiranja, ni pravo glasa, niti da ima ličnu imovinu. Sve je pripadalo braći ili mužu.

Ovo su razlozi koji su dramsku autorku Jelenu Kajgo, kako kaže u razgovoru za „Politiku”, podstakli da za središte svoje, poslednje u nizu drama „Magaˮ izabere Mariju Magu Magazinović, modernu srpsku plesačicu i teoretičarku plesa. Dramski tekst „Magaˮ autorke Jelene Kajgo, u režiji Borisa Todorovića premijerno je nedavno izveden u Narodnom pozorištu Užice u samoj završnici projekta „Užice – nacionalna prestonica kulture 2024”.

Šta vam je bila polazna osnova za pisanje drame „Maga”?

Kada je reč o drami „Maga”, usledila su nova istraživanja. Sada sam se posvetila i periodu pred izbijanje Prvog svetskog rata, ponovo sam se zatekla u arhivi „Politike” i pratila tekstove koji su mi bili zanimljivi. Naravno, glavni oslonac i ono što mi je značajno olakšalo rad, bila je Magina autobiografija „Moj život”, u izdanju „Klija”, koja mi je u velikoj meri osvetlila njenu ličnost i delovanje. Sav ovaj istraživački proces, kao i samo pisanje drame, bili su mi jako inspirativni, jer sam i sama bila balerina, kratko vreme sam igrala klasičan balet, a potom specijalizirala savremenu igru u Londonu i Njujorku. Kao i Maga, osetila sam da je za mene klasičan balet veoma limitirajući. Zatim sam pre 16 godina osnovala Bitef dens kompaniju, pri Bitef teatru, u potrebi da se naša plesna scena podrži i razvija. Paralelno sam radila kao pedagog, dramaturg i dramski pisac. Samim tim mi je Magina ličnost neobično bliska.

Maga Magazinović se posebno zalagala za bolji položaj žena. Posle završenog fakulteta počela je da piše za „Politiku” kao prva žena novinar u Srbiji. Koliko je delikatno prkositi vremenu i nositi breme takvog karaktera?

Izuzetno je teško, i to je ono što sam posebno istakla u drami. Magina misija bila je da donese u Srbiju modernu igru, po ugledu na revolucionarni, slobodni stil igre Isidore Dankan. I uspela je u tome. U vreme kada je bilo sramota da igračice igraju bose i kada je bilo bitno da igra bude lepa i ugodna za oko, Maga je donela u Srbiju jednu sasvim drugačiju estetiku. U njoj igra treba da probudi iskonska osećanja i instinkte u telu igrača, bez obzira na to kako taj oslobođeni pokret izgleda. To se uklapa u opšti princip umetničke avangarde s početka 20. veka, a to je da umetnost ne mora biti lepa, već mora biti deo šireg umetničkog i društvenog konteksta. Ona je te ideje razvijala radeći u Berlinu sa rediteljem Maksom Rajnhartom, koreografom Rudolfom fon Labanom i kasnije u Švajcarskoj sa kompozitorom i pedagogom Žakom Dalkrozom.Ne čini li vam se da je nepravedno zaboravljena večna Maga Magazinović? Koliko se čovek potroši putujući kroz umetnost?

Umetnost plesa je kratka, izuzetno teška i iscrpljujuća, i fizički i mentalno. I kod nas, ali i u svetu, igrači su potrošna roba, nedovoljno plaćeni za svoj ogroman rad i talenat, sa čestim povredama jer su zahtevi koreografa sve veći, suočeni sa raskidima ugovora u kompanijama čim više nisu u naponu snage. Surova profesija. Ali s druge strane, koliko se čovek troši u umetnosti plesa, toliko mu ona lepoga i vraća. Makar u mladosti. A nažalost Maga jeste u velikoj meri potisnuta iz sećanja. Vreme u kome živimo, tempo života, nove društvene okolnosti, čine da se retko vraćamo značajnim ličnostima naše istorije.

Maga Magazinović otvorila je Školu za ritmiku i plastiku 1910. godine, Beograd je tako postao jedan od svega nekoliko gradova u Evropi koji su imali tu vrstu obrazovanja. Koji je njen doprinos razvoju ove grane umetnosti?

Izuzetno je doprinela nastanku i razvoju savremene igre u Srbiji. Njen rad je nažalost prekinuo Prvi svetski rat, ali je kasnije nastavila da postavlja nove koreografije sa svojom trupom i da se bavi pedagoškim radom. Dakle, njen doprinos je nemerljiv. Međutim, 1923. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu ruski emigranti, sa Jelenom Poljakovom na čelu, osnivaju Beogradski balet, dakle donose nam klasičan balet. Posle Drugog svetskog rata, ta vrsta igre će imati potpuni primat i moderna igra odlazi na marginu, gde se nažalost nalazi i danas. Iako u Baletskoj školi „Lujo Davičo” preko 20 godina postoji smer na kome se igrači školuju za savremenu igru, i dalje nemamo rešeno pitanje njihovog zaposlenja, pa najbolji odlaze u strane trupe. Kada bismo sakupili naše igrače koji trenutno igraju u svetskim kompanijama, mogli bismo da napravimo jednu od najboljih trupa u svetu.

Istrajavate na ženskom peru: Mabel Grujić, Jelena Lozanić. Ilda Gešner, Jelena Anžujska, princeza Ksenija, junakinje su vaših dramskih priča. Kakvu avanturu živite kroz proces rada? Zašto ste baš njih izabrali za svoje dramske rukopise?

Zaista mi je veliko zadovoljstvo predstavljao rad na ovim dramama, jer to su u svakom pogledu bile izuzetne žene. Da krenemo od Jelene Anžujske koja je u mračnom i burnom 13. veku bila kraljica i nekoliko decenija vladala Zetom i okolnim oblastima. Obrazovana, plemenita, na svojim dvorovima otvarala je škole za devojke koje je opismenjavala, učila da plešu, vezu, učila raznim kućnim poslovima, davala im miraz i pomagala da se udaju. Na svom dvoru imala je knjigohranilište, dakle bogatu biblioteku, a poznata je i po brojnim zadužbinama i crkvama koje je podigla. Sa druge strane Mabel Grujić i Jelena Lozanić su bile velike dobrotvorke, a u drami o njima bavila sam se i likom Džona Frotingama, Amerikanca koji je u Srbiji tokom Prvog svetskog rata podizao bolnice i sirotišta, slao veliki novac, slao lekare i medicinsko osoblje, od kojih su mnogi umrli od tifusa daleko od kuće. Nažalost, malo ljudi zna ko je bio Džon Frotingam. Zatim, princeza Ksenija, kćerka kralja Nikole je takođe izuzetna ličnost, prva žena koja je vozila automobil na Balkanu i prva žena fotograf koja je iza sebe ostavila vrednu umetničku zbirku. Predstava se sa uspehom igra na scenama u Crnoj Gori, a nadam se da će uskoro gostovati i u Beogradu. „Ilda Geršner” se igra u Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu, i govori o Nemici, izuzetno hrabroj mladoj ženi koja svojoj prijateljici Jevrejki daje svoj identitet i dokumenta, iako time rizikuje da izgubi život. „Lažna” Ilda Geršner će tako preživeti rat kao Nemica. Mislim da moramo stalno da pričamo o tim i takvim ljudima, umetnicima, filantropima, prosvetiteljima, jer su oni nadahnuće i uzori u ovom našem vremenu, u kome ima tako puno pohlepe, a tako malo empatije.