Čekajući kraj beznađa

Nastala prema motivima Beketovih tekstova „Čekajući Godoa” i „Kraj partije”, predstava „Čekajući kraj partije” donosi savremeno viđenje Beketove osobene, vedro nihilističke obrade sveta (adaptacija teksta Branislav Nedić i Nenad Todorović). Beskrajno čekanje promena, izbavljenja iz antropološkog, ali i društveno-političkog beznađa, delikatno je postavljeno na ove prostore, imajući u vidu motiv žaljenja Vladimira i Estragona, što nisu ranije otišli u Evropu, dok je još moglo da se ode. Scenska radnja, takođe suptilno, kroz naznake, ukazuje na društvene podele, sa očekivanjem protagonista da dođu „naši”, kao i sa pominjanjem odnosa između „nas” i „njih”. To se može razumeti u različitim kontekstima, što otvara širinu tumačenja, mogućnost višeznačnog razumevanja Beketovih apsurdom obojenih događaja.

Režija Nenada Todorovića vodi glumce oštrijim, farsičnijim putevima, prožetim razornom ironijom, bliskom Beketovom, ali i Brehtovom načinu scenskog izražavanja. Naročito su brehtovski kabaretski delovi, uvođenje žive muzike koja određuje dinamičan i razdragan ritam, prevagu vedrine (očajnika) nad tamom, i songova subverzivnih značenja, posebno na kraju, u pesmi koja donosi panku blizak spoj ubojitog humora i opscenosti (muzičari na sceni Vladan Pavić, Luka Stojanović, Aleksa Mirić). Vladimir i Estragon, u interpretaciji Nikole Đorđevića i Nikole Stankovića, oblikovani su dopadljivo i šarmantno, međusobno komplementarno, uigrano; oni su poput neke dece koja ne razumeju baš svet oko sebe, naivni su, ali i željni razumevanja patnje i grešnosti, između ostalog, što je vidljivo u sceni razmatranja značenja Biblije. Njihov nastup ima i tragove slepstik komedije, čaplinovski su, na primer, pokušaji da se reše bola zbog tesnih cipela.

Poco (Milan Popović) i Laki (Đorđe Velimirović) donose nešto manje istinske živosti na scenu, kao par. Lik Pocoa je zbog naglašenije, i slabije izražajne teatralnosti manje scenski probojan, dok je Laki funkcionalniji u ulozi njegovog roba koji puzi četvoronoške, a kada se uspravi postaje oblik mehaničkog brbljivca koji igra svoju ulogu. Snežana Džogović odgovarajuće svedeno oblikuje okretno i poslušno Dete, glasnika, pastira. Izgled scene je stilizovan, nadrealan, utvrđen pomerenom perspektivom koja odražava opštu iščašenost situacije; likovi nastupaju na prostoru nasukanom izlomljenim stolicama, krevetima, šporetima, kadama (scenografija Bisenija Tereščenko i Samuel Mgolmbane). U pozadini je olistalo drvo koje se može razumeti kao znak neke nade, iskre života koji se ipak probija kroz sav taj neživot, izazovno prikazan u ovoj zanimljivoj predstavi.

Pitanja vere, grešnosti i mogućnosti spasenja, duboko prisutna u Beketovim tekstovima, još dublje su ukorenjena u delima Dostojevskog kojima se bavi predstava „Dostojevski – moj život”, nastala prema motivima memoara Ane Grigorjevne Dostojevski. Scenski tekst autora Hadži Nenada Maričića i Fedora Šilija kroz njena sećanja ispisuje fragmente života i stvaranja Fjodora Dostojevskog, ali i njihov bračni život, veliku, neuništivu ljubav, koja opstaje uprkos nizu iskušenja, od trauma gubitka dece, do suočavanja sa siromaštvom i dugovima. Hadži Nenad Maričić postojano gradi složeni karakter Dostojevskog, povremeno bespomoćnog i razdražljivog zbog preterane osećajnosti i napada epilepsije; on je i nežan i brižan otac, potpuno posvećen pisac, ali i opsednuti kockar. Ivana Popović odmereno i verodostojno gradi lik njegove mile supruge Ane, nezavisnog i slobodnog mišljenja, preduzimljive i veštije od njega u snalaženju u stvarnom svetu.

Maričić, koji je i reditelj predstave, u bazično realističku igru uvodi i audio-zapise Fjodorovih misli, koji u par scena zamenjuju živi govor glumca (scenografija Vladislava Munić Kanington, kostimografija Marina Medenica). To je zanimljivo rešenje koje može da se razume kao izraz dubokog nesvesnog, složenosti umetnikovog bića i procesa nastajanja dela, i neke vrste otuđenja misli od svesti, ali je možda moglo da bude sprovedeno nešto estetizovanije, mekše. Igra glumaca je dopunjena i video-snimcima, različitih stilova i značenja (video-radovi Balša Đogo, Tara Vulović). Oni su efektniji onda kada su apstraktniji, na primer, kada suptilno odražavaju maglovite prizore prirode, jer tada imaju poetsku i simboličku funkciju. Manje su podsticajni onda kada su ilustrativni, na primer, u prikazivanju ruleta, kao vizuelne potvrde Feđine kockarske strasti, ili vatre, koja prati spaljivanje rukopisa, iz predostrožnosti, pred njihov povratak u Rusiju.

Epilog radnje će doneti snolika i metafizička značenja, odgovarajuća u zaključivanju ovog odbleska života jednog velikana, sazdanog od protivurečnosti, mudraca koji je neiscrpan izvor spoznaja istina, što i ova predstava pokazuje.