Ima li na Polokovim slikama figura i objekata

Majmuni, klovnovi, autoportreti, slonovi i flaše alkohola su među stvarima koje bi se mogle detektovati iako su naoko skrivene na delima Džeksona Poloka, jednog od najvećih američkih slikara, nesumnjivog velikana apstraktnog ekspresionizma 20. veka. Ovu smelu hipotezu preneo je britanski „Gardijan” u članku koji se bavi studijom objavljenom u časopisu „CNS Spectrums”, koji izdaje „Cambridge University Press”.

Ovaj časopis inače pokriva sve aspekte kliničke neuronauke, neuroterapeutike i neuropsihofarmakologije, posebno one koji se odnose na kliničare i kliničke istraživače, a studija o kojoj je reč fokusira se na analizu potencijalnog uticaja koji je bipolarni poremećaj imao na stvaralaštvo poznatog umetnika.

Kako je navedeno brojnim stranim medijima, među kojima su i „Artnet News” i „Indipendent”, Polok, za kojeg je poznato da je koristio „tehniku kapanja” za izlivanje ili prskanje boje na horizontalnu površinu, jednom je rekao da se držao podalje od „bilo kojeg prepoznatljivog prikaza” u svom radu. Međutim, istraživači u ovoj studiji sugerišu da haotični obrasci na platnima sadrže zapravo prikaze figura i objekata kojih sam Polok možda nije ni bio svestan u trenutku stvaranja. Naučnici su izneli pretpostavku da je Polokova tehnika kamuflirala „svesno ili nesvesno šifrovane prikaze”, koje oni nazivaju „pologlifima” i koji se nalaze na nekima od njegovih najpoznatijih slika.

„Mnoge od ’prepoznatljivih slika’ imaju paralele sa skicama koje je Polok napravio za svog prvog psihoanalitičara 1936. u dobi od 24 godine, a koje je pomenuti medicinar kasnije prodao”, navodi se u radu pod naslovom „Da li prikazi na slikama Džeksona Poloka – pologlifi – proizilaze iz njegovog svesnog i nesvesnog ili je sve u umu posmatrača?”.

Istaknut je i Polokov rad „Troubled Queen” iz 1945:

„Dok, na prvi pogled, slika izgleda kao složena mreža boja i geometrijskih šara, ako se okrene za devedeset stepeni, otkrivaju se ’vojnik koji juriša, drži sekiru i pištolj sa metkom u cevi, petao u Pikasovom stilu, majmun sa naočarima i vinom i jedan od najjasnijih prikaza – anđeo milosrđa i njegov mač.”

Kako je dalje apostrofirano u „Gardijanu”, profesor i psihijatar Stiven M. Stal, koji je vodio istraživanje, i njegov tim su napisali: „Njegova izuzetna sposobnost da sakrije ove prikaze na vidnom mestu možda je bila deo njegovog kreativnog genija i mogla je biti poboljšana obdarenošću izvanrednih vizuelno-prostornih veština koje su opisane kod nekih bipolarnih pacijenata.”

Istraživači su dodali i da je moguće da je Poloku upravo „bipolarna vizuelna percepcija omogućila da razvije jedinstvenu tehniku za kamufliranje figura i objekata ispod kapanja”, a ono što ih je još navelo na to je „masovno ponavljanje istih prikaza koje ih je usmerilo u pravcu toga da je malo verovatno da je reč o nasumično izazvanoj pareidoliji”.

Istina, ocenili su i to da je pologlife na kasnijim slikama koje su bile nakapane bojom teže videti ili „dekodirati” iz haotičnih slojeva nalivene i bačene boje.

„Na kraju krajeva, možda nikada nećemo saznati da li postoje pologlifi prisutni na čuvenim slikama Džeksona Poloka. Niti možemo sa sigurnošću znati da li su samo u umu posmatrača ili ih je umetnik svesno ili nesvesno stavio”, ogradili su se na kraju.

U članku u „Gardijanu” podseća se da je „Roršahov kvalitet Polokovih slika decenijama fascinirao ljubitelje umetnosti, a gledaoci su u njima primetili mnoge stvari – od scena klasične mitologije do jungovskih simbola. Njegov ekstremni vid apstrakcije podelio je kritičare: jedni su hvalili neposrednost stvaranja, dok su drugi ismevali njenu slučajnost, upoređujući je sa delom deteta.”

No uprkos tome, ovaj slikar komplikovanog karaktera, rođen 1912, koji je stradao 1956. godine u saobraćajnoj nesreći kada je izgubio kontrolu nad vozilom u pijanom stanju, ostao je popularan i na tržištu umetničkih dela. Njegova dela koštaju na desetine miliona dolara i dan-danas.