Da li će izbiti mir na Kavkazu

Baku, Azerbejdžan – Dok je svet fokusiran na američko-ruske napore da posle tri godine zaustave rat u Ukrajini, moguće je da se nekoliko stotina kilometara južnije približava mirovno rešenje jednog konflikta koji traje duže od tri decenije. 
Azerbejdžan i Jermenija saopštili su nedavno da su posle dugih i teških pregovora usaglasili tekst sporazuma kojim bi trebalo da bude stavljena tačka na decenije oružanih sukoba dva suseda na južnom Kavkazu, ali iznenadni prodor ka miru još nije otklonio sve prepreke.
„Mirovni sporazum je spreman za potpisivanje”, kaže se u saopštenju jermenskog Ministarstva inostranih poslova. „Sa zadovoljstvom konstatujemo da su pregovori o tekstu... zaključeni”, konstatuje azerbejdžansko ministarstvo, pa je i pokojni papa Franja u poslednjoj uskršnjoj poruci pokušao da ohrabri dve strane da sklope mir „što je pre moguće”. 

„Kada se sporazum između Azerbejdžana i Jermenije potpiše, neće biti prepreka početku saradnje”, izjavio je na skupu kojem sam prisustvovao predsednik Ilham Alijev insistirajući da se izmeni jermenski Ustav i izbaci odredba o nezavisnosti Nagorno-Karabaha koja je otvarala perspektivu da se region pripoji Jermeniji. „Lopta je u jermenskom dvorištu.”
Iako suočen sa otporom nacionalističke opozicije, jermenski premijer Nikol Pašinjan saglasan je s promenom Ustava, čemu mora da prethodi referendum koji realno ne može da se održi najmanje još godinu dana. 
Mir i jeste i nije nadohvat ruke, a dodatno ga ugrožavaju oružani pogranični incidenti duž 1.000 kilometara duge i ozbiljno militarizovane granice s hiljadama vojnika na obe strane. 
Baku i Jerevan međusobno se optužuju za incidente koji su, paradoksalno, postali češći otkako je najavljen mirovni sporazum. 
Dve bivše sovjetske republike su tokom 35 godina imale dva ozbiljna rata oko Nagorno-Karabaha, azerbejdžanske oblasti koja je ranije imala većinsko jermensko hrišćansko stanovništvo, ali su 1990, uz podršku Jerevana, separatisti proglasili nezavisnost i odvojili petinu azerbejdžanske teritorije od matice zemlje. Stotine hiljada muslimanskih Azera proterane su tokom konflikta. 
Poslednji rat, pre pet godina, posle 44 dana završen je pobedom Azerbejdžana, kad je vraćena kontrola nad većim delom negostoljubive kavkaske enklave. Tada su pokrenuti mirovni pregovori. 
Ohrabren pozicijom koju je stekao kao važna energetska sila, Azerbejdžan je u senci rata u Ukrajini i uz pomoć Turske, septembra 2023. pokrenuo munjevitu vojnu operaciju i za manje od 24 sata povratio sve delove izgubljene teritorije. Oko 100.000 Jermena poslato je za Jermeniju, gde danas žive po izbegličkim logorima, iako bi deo njih želeo da se vrati. 
Suočena s onim što u Jerevanu opisuju kao pasivno reagovanje Zapada i Rusije na azerbejdžanski blickrig, Jermenija je pokrenula „Agendu mira” sa ciljem normalizacije odnosa s Bakuom i Ankarom. Kao deo te agende i izbegavanja dalje eskalacije, Jermenija je 2024, tokom pregovora bez stranih posrednika, prihvatila azerbejdžanske uslove demilitarizacije granice na severnom sektoru, a marta ove godine Jerevan se saglasio s verzijom teksta dva poslednja člana mirovnog sporazuma koji je ponudila druga strana. 
Baku je od Jerevana izvukao više ustupaka, uključujući moguće zatvaranje misije EU u Jermeniji i obavezu da u budućim bilateralnim odnosima s Azerbejdžanom ukloni svaku referencu na Nagorno-Karabah. Takođe se traži raspuštanje Grupe Minsk, koju je OEBS formirao 1992. kako bi se rešio sukob. 
Jermenija, jedna od najsiromašnijih u regionu, u velikoj meri je izolovana jer su njene granice prema Azerbejdžanu i Turskoj zatvorene, a trgovina ide preko Gruzije. Mirovni sporazum ne samo da bi obnovio diplomatske odnose s Bakuom i Ankarom, već bi znatno proširio mogućnost ekonomske saradnje u regionu južnog Kavkaza koji ima ambiciju da postane jedan od ključnih tranzicionih puteva između Azije i Evrope. 
Sve to zavisi od finalizacije azerbejdžansko-jermenskog mira. Zapad na tome insistira strahujući da će se Rusija, ako potpiše primirje u Ukrajini, ponovo fokusirati na region, a nema garancija da bi podržala mir i otvaranje granica dok ne osigura svoje interese na obe strane. 
„U ovo vreme treba biti obazriv i odgoditi regionalne ambicije za neka bolja vremena”, kaže mi Džejms Šarp, bivši britanski ambasador u Bakuu i član savetodavnog odbora Kaspijskog centra za politiku. 
Ključna je uloga Ankare, pa je šef turske diplomatije Sergej Lavrov na temu normalizacije na južnom Kavkazu razgovarao s turskim kolegom Hakanom Fidanom. Američki državni sekretar Marko Rubio takođe je tokom razgovora u Vašingtonu sa Fidanom krajem marta zatražio podršku Ankare. 
Ako je što brži izlazak iz izolacije motiv Jerevana, i Baku mora da računa sa faktorom vreme. Ukoliko Rusija i Ukrajina dođu do trajnog mira, Moskva bi se postupno preusmeravala ka zaštiti njenih interesa na drugim delovima postsovjetskog prostora. To bi ojačalo poziciju Rusije i ograničilo mogućnosti Ankare i Bakua da oblikuju regionalnu geopolitiku. 
Azerbejdžan održava odnose strateškog savezništva s Turskom, blisko sarađuje s Izraelom i državama centralne Azije, a zemljama EU aktivno pomaže u diverzifikaciji izvora snabdevanja prirodnim gasom posle drastičnog smanjenja uvoza iz Rusije. Jermenija je posle traumatskog gubitka Nagorno-Karabaha svoju spoljnu politiku fokusirala na SAD i EU, posebno Francusku, dok istovremeno jača odnose s Indijom i zemljama Zaliva. 
Usaglašavanje teksta trajnog mirovnog sporazuma s jedne strane donosi olakšanje, ali odlaganje njegovog potpisivanje perspektivu dogovora čini neizvesnom i ostavlja otvorena vrata obnovi vojnog konflikta koji bi ugrozio suverenitet Jermenije i vodio teritorijalnim gubicima. 
Međusobno nepoverenje i dalje je visoko. Reči predsednika Alijeva u januaru da Jermenija predstavlja „fašističku pretnju koju treba uništiti”, i tvrđenja Bakua o kršenju prekida vatre u Jerevanu protumačena su kao moguć pokušaj da se opravda nov sukob. 
Jedno je izvesno: Azerbejdžan i Jermenija nikada nisu bili bliži trajnom okončanju najdužeg konflikta postsovjetske ere. Čitav region bi postao bezbedniji, ojačao bi se suverenitet dve zemlje i proširile njihove opcije spoljnopolitičkih savezništava u vremenima velikih geopolitičkih potresa.