Gospodin Radoš Novaković

Na Akademiji sam radio diplomski rad pod naslovom „Administrativni period jugoslovenskog filma”. To je period koji je trajao od 1945. do 1950, kojim su udareni temelji savremene jugoslovenske kinematografije. 
Profesor Dejan Kosanović mi je rekao da odem kod profesora Radoša Novakovića, koji je bio šef filmske sekcije Vrhovnog štaba NOV i POJ, da mi ispriča o radu sekcije za diplomski rad. 
Ulazim u kabinet profesora Novakovića, koji stoji pored prozora zagledan u grad, raspoložen, mogao bih i da kažem veseo. Kaže mi da sednem. Gleda me i u jednom trenutku mi kaže: „Ti me strašno podsećaš na mog komandanta iz rata koji je bio ludo hrabar.” 
Odgovaram mu da sam ovo prvo, drugo nisam. Slatko se nasmejao. Tog trenutka nisam bio ni svestan pred kakvom gromadom stojim i da će se iz tog susreta stvoriti veliko prijateljstvo do kraja života, a koje će moj život preokrenuti za 180 stepeni. 
Radoš je bio unuk Stojana Novakovića, predsednika vlade Kraljevine Srbije, ministra prosvete, unutrašnjih dela, osnivača Srpske kraljevske akademije, Srpske književne zadruge, masonske lože „Šumadija” 1911. godine. Otkrio je spomenik knezu Mihailu na Trgu republike. Njegov otac Mileta bio je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, dekan i sudija Haškog suda. 
Radoš Novaković je bio i osnivač „Avala filma”, „Zvezda filma”, 1956. osniva Atelje 212 u zgradi „Borbe”, a pomoćnik mu je bila Mira Trailović. Napušta Atelje 212, a njegovo mesto preuzima Mira Trailović, koja mu je bila zahvalna do kraja života. Prelazi na Akademiju za pozorište, film i televiziju, gde postaje profesor, kasnije dekan i rektor Univerziteta umetnosti. Snimio je uspešne filmove: „Pesma sa Kumbare”, „Vetar je stao pred zoru”, „Daleko je sunce” po romanu Dobrice Ćosića. Prve svoje nastupe na velikom ekranu imao je i legendarni Đorđe Marjanović u filmu „Pesma sa Kumbare” kao statista. Takođe, u tom filmu debitovao je i Bata Živojinović. Prvi put pred Radoševu kameru stao je i legendarni glumac Lane Gutović u filmu „Operacija Ticijan”. 
Radoš je stvorio mnoge glumačke legende: Batu Živojinovića, Batu Paskaljevića, Ljiljanu Krstić, reditelja Mila Đukanovića i kraljicu teatra Miru Trailović. 
Prilikom našeg gorepomenutog susreta ispričao mi je gotovo sve o radu filmske sekcije. Dao mi je svoje ovlašćenje dobijeno od Vrhovnog štaba NOV i POJ kojim se ovlašćuje da može sve bioskope da stavi pod kontrolu, da ih obnovi i da organizuje kinematografiju. To je bio deo dokumentarnog materijala koji sam ubacio u svoj diplomski rad.Posle toga viđamo se gotovo svaki dan. Upoznaje me sa Đorđem Marjanovićem. Poznanstvo koje se pretvorilo u veliko prijateljstvo. Upoznajem svet za koji sam mislio da ih nikad neću ni sresti: Miru Trailović, Desanku Maksimović, Oskara Daviča, Skendera Kulenovića, Dušana Petrovića Šaneta i mnoge druge ličnosti koje su ostavile neizbrisiv trag u našoj kulturi. 
Radoš je bio oženjen glumicom Nadom Kasapić, od koje se razveo zbog glumice Vere Gregorić, sa kojom je imao kćerku. Vera je predstavljala „san snova” mnogih muškaraca, kako se to obično kaže. Filmadžije su je savetovale da ode u Holivud i tamo napravi svetsku karijeru. Radoš mi je pričao da je ona po izgledu za Holivud, a po talentu za neko provincijsko pozorište. Odlazi u Holivud, ali umesto pred kamerama, ona stoji na ulici i prodaje cveće. Zapaža je bogati Amerikanac, ženi se njom, ali brak je trajao kratko. Amerikanac umire, a ona nasleđuje basnoslovno bogatstvo – kuću (zamak) sa bazenom, skupi „kadilak” i veliki novac. Radoš zatim upoznaje udatu ženu, koja je radila u banci. Predstavio joj se kao Žika Đorđević. Dopala mu se, ali ne i on njoj. Kada je postao rektor Univerziteta umetnosti, sve novine i televizija to objavljuju sa njegovom fotografijom. Proslavljamo to u našoj kafani „London”. Pita me Radoš šta je Radmila pomislila kada ga je videla u novinama i na televiziji. Verovatno je pomislila: vidi ovaj ludi Žika Đorđević, isti je kao ovaj gospodin Radoš Novaković. Da joj se predstavio kao Radoš Novaković ko zna kako bi se to završilo. 
Stanovao je u General Ždanovoj ulici. Svako jutro išao je u prodavnicu gde je viđao finu damu koja je uvek kupovala kefir. Stanovala je u komšiluku u Mišarskoj, maloj ulici koja izbija na General Ždanovu. Bila je razvedena. Nije znao kako se zove, ali mi je nacrtao njen lik tako da bih je prepoznao i u Njujorku. Kad je jednog dana izašla iz prodavnice, prilazim joj i predstavljam joj se kao novinar koji bi voleo da s njom razgovara o životu u gradu i o problemima na koji nailazi. Ona prihvata predlog i dogovaramo se da se sutradan u dva nađemo u kafani „London”. 
Sutradan, Radoš kao slučajno nailazi. Dopala mu se naša operacija „Kefir”. Upoznajem ga sa Jelicom i predstavljam ga kao pukovnika dr Žiku Đorđevića, narodnog heroja, nosioca mnogih ratnih i mirnodopskih odlikovanja. Rekla je da ga zna iz prodavnice po šeširu koji je nosio. Jelica i Radoš su se družili do kraja života. Na njegovoj sahrani stajala je na groblju pored kovčega, ne prestajući da lije suze. 
Ne treba prećutati ni ono što je rekla slavna glumica Elizabet Tejlor kada ga je upoznala – da većeg gospodina i šarmantnijeg muškarca nije videla. 
Poslednji naš susret bio je za Božić 1979. godine, između 19 i 20 časova. Ulazim u njegovu sobu. Pored kreveta doktor, sestra i neka žena. Gromada od čoveka, sa 120 kilograma, kao da se istopila. U njemu nema više od 50 kilograma. Prilazim mu, videvši me, pruža ruku. Rukujemo se. Čvrsto mi drži ruku tri-četiri minuta, kao da mi kaže: „Mi se više videti nećemo. Zbogom.” U toku noći pao je u komu. U ranim jutarnjim časovima 11. januara zove me telefonom njegov brat Stojan i kaže: „Radoš je umro.” 
U životu sam imao mnogo teških trenutaka, ali nikada nisam plakao. Kad je Radoš umro, plakao sam kao majka za detetom. 
Odlazim u Radio Beograd, da ih obavestim, u „Politiku” kod Milutina Čolića, novinara „Borbe” i „Ekspresa”. Na televiziji organizujem da se napravi emisija „U sećanju Radoš Novaković”. U to vreme jedan od najvećih novinara i glavni urednik Bora Mirković daje nalog da se uoči sahrane emituje emisija. Na sahrani se okupio veliki broj prijatelja, poštovalaca. Sahranjuju ga u grobnicu njegovog dede Stojana Novakovića, njegovog oca i majke. 
Posle sahrane sretnem Miru Trailović, koja mi govori kako je mnogo tužna što više nema našeg Radoša. Predlažem joj da mu ispred Ateljea 212 podigne spomenik. Oduševljeno kaže mi da je ideja odlična. Ali posle nekoliko godina umre Zoran Radmilović, a Mira umesto Radošu podigne spomenik Radmiloviću ispred Ateljea 212. 
Radoš polako ali sigurno pada u zaborav. Bio je prvi direktor i osnivač Ateljea 212, ali kada se slavilo 50 godina niko ga nije pomenuo. 
Olja Ivanjicki je napravila bistu koja je izložena u pozorištu. Prilikom otkrivanja biste bila je priređena svečanost u prepunoj sali pozorišta, na kojoj je o Radošu govorio prof. Dejan Kosanović, kao i moja malenkost. Među prisutnima bili su Rade Marković, Bekim Fehmiu, bistu je otkrila Mira Stupica. O Radošu sam snimio film „Gospodin Radoš Novaković”, u kojem su o njemu govorili Dobrica Ćosić, Bata Živojinović. Dara Čalenić, Dejan Đurović, Milutin Čolić, Rade Marković glumac, Nikola Majdak i Đorđe Nenadović. 
Trudim se da sačuvam uspomenu na Radoša i da ga otrgnem od zaborava, pa tu svrhu ima i ovaj tekst napisan u čast 110 godina od njegovog rođenja.