Господин Радош Новаковић

На Академији сам радио дипломски рад под насловом „Административни период југословенског филма”. То је период који је трајао од 1945. до 1950, којим су ударени темељи савремене југословенске кинематографије. 
Професор Дејан Косановић ми је рекао да одем код професора Радоша Новаковића, који је био шеф филмске секције Врховног штаба НОВ и ПОЈ, да ми исприча о раду секције за дипломски рад. 
Улазим у кабинет професора Новаковића, који стоји поред прозора загледан у град, расположен, могао бих и да кажем весео. Каже ми да седнем. Гледа ме и у једном тренутку ми каже: „Ти ме страшно подсећаш на мог команданта из рата који је био лудо храбар.” 
Одговарам му да сам ово прво, друго нисам. Слатко се насмејао. Тог тренутка нисам био ни свестан пред каквом громадом стојим и да ће се из тог сусрета створити велико пријатељство до краја живота, а које ће мој живот преокренути за 180 степени. 
Радош је био унук Стојана Новаковића, председника владе Краљевине Србије, министра просвете, унутрашњих дела, оснивача Српске краљевске академије, Српске књижевне задруге, масонске ложе „Шумадија” 1911. године. Открио је споменик кнезу Михаилу на Тргу републике. Његов отац Милета био је професор Правног факултета у Београду, декан и судија Хашког суда. 
Радош Новаковић је био и оснивач „Авала филма”, „Звезда филма”, 1956. оснива Атеље 212 у згради „Борбе”, а помоћник му је била Мира Траиловић. Напушта Атеље 212, а његово место преузима Мира Траиловић, која му је била захвална до краја живота. Прелази на Академију за позориште, филм и телевизију, где постаје професор, касније декан и ректор Универзитета уметности. Снимио је успешне филмове: „Песма са Кумбаре”, „Ветар је стао пред зору”, „Далеко је сунце” по роману Добрице Ћосића. Прве своје наступе на великом екрану имао је и легендарни Ђорђе Марјановић у филму „Песма са Кумбаре” као статиста. Такође, у том филму дебитовао је и Бата Живојиновић. Први пут пред Радошеву камеру стао је и легендарни глумац Лане Гутовић у филму „Операција Тицијан”. 
Радош је створио многе глумачке легенде: Бату Живојиновића, Бату Паскаљевића, Љиљану Крстић, редитеља Мила Ђукановића и краљицу театра Миру Траиловић. 
Приликом нашег горепоменутог сусрета испричао ми је готово све о раду филмске секције. Дао ми је своје овлашћење добијено од Врховног штаба НОВ и ПОЈ којим се овлашћује да може све биоскопе да стави под контролу, да их обнови и да организује кинематографију. То је био део документарног материјала који сам убацио у свој дипломски рад.После тога виђамо се готово сваки дан. Упознаје ме са Ђорђем Марјановићем. Познанство које се претворило у велико пријатељство. Упознајем свет за који сам мислио да их никад нећу ни срести: Миру Траиловић, Десанку Максимовић, Оскара Давича, Скендера Куленовића, Душана Петровића Шанета и многе друге личности које су оставиле неизбрисив траг у нашој култури. 
Радош је био ожењен глумицом Надом Касапић, од које се развео због глумице Вере Грегорић, са којом је имао кћерку. Вера је представљала „сан снова” многих мушкараца, како се то обично каже. Филмаџије су је саветовале да оде у Холивуд и тамо направи светску каријеру. Радош ми је причао да је она по изгледу за Холивуд, а по таленту за неко провинцијско позориште. Одлази у Холивуд, али уместо пред камерама, она стоји на улици и продаје цвеће. Запажа је богати Американац, жени се њом, али брак је трајао кратко. Американац умире, а она наслеђује баснословно богатство – кућу (замак) са базеном, скупи „кадилак” и велики новац. Радош затим упознаје удату жену, која је радила у банци. Представио јој се као Жика Ђорђевић. Допала му се, али не и он њој. Када је постао ректор Универзитета уметности, све новине и телевизија то објављују са његовом фотографијом. Прослављамо то у нашој кафани „Лондон”. Пита ме Радош шта је Радмила помислила када га је видела у новинама и на телевизији. Вероватно је помислила: види овај луди Жика Ђорђевић, исти је као овај господин Радош Новаковић. Да јој се представио као Радош Новаковић ко зна како би се то завршило. 
Становао је у Генерал Ждановој улици. Свако јутро ишао је у продавницу где је виђао фину даму која је увек куповала кефир. Становала је у комшилуку у Мишарској, малој улици која избија на Генерал Жданову. Била је разведена. Није знао како се зове, али ми је нацртао њен лик тако да бих је препознао и у Њујорку. Кад је једног дана изашла из продавнице, прилазим јој и представљам јој се као новинар који би волео да с њом разговара о животу у граду и о проблемима на који наилази. Она прихвата предлог и договарамо се да се сутрадан у два нађемо у кафани „Лондон”. 
Сутрадан, Радош као случајно наилази. Допала му се наша операција „Кефир”. Упознајем га са Јелицом и представљам га као пуковника др Жику Ђорђевића, народног хероја, носиоца многих ратних и мирнодопских одликовања. Рекла је да га зна из продавнице по шеширу који је носио. Јелица и Радош су се дружили до краја живота. На његовој сахрани стајала је на гробљу поред ковчега, не престајући да лије сузе. 
Не треба прећутати ни оно што је рекла славна глумица Елизабет Тејлор када га је упознала – да већег господина и шармантнијег мушкарца није видела. 
Последњи наш сусрет био је за Божић 1979. године, између 19 и 20 часова. Улазим у његову собу. Поред кревета доктор, сестра и нека жена. Громада од човека, са 120 килограма, као да се истопила. У њему нема више од 50 килограма. Прилазим му, видевши ме, пружа руку. Рукујемо се. Чврсто ми држи руку три-четири минута, као да ми каже: „Ми се више видети нећемо. Збогом.” У току ноћи пао је у кому. У раним јутарњим часовима 11. јануара зове ме телефоном његов брат Стојан и каже: „Радош је умро.” 
У животу сам имао много тешких тренутака, али никада нисам плакао. Кад је Радош умро, плакао сам као мајка за дететом. 
Одлазим у Радио Београд, да их обавестим, у „Политику” код Милутина Чолића, новинара „Борбе” и „Експреса”. На телевизији организујем да се направи емисија „У сећању Радош Новаковић”. У то време један од највећих новинара и главни уредник Бора Мирковић даје налог да се уочи сахране емитује емисија. На сахрани се окупио велики број пријатеља, поштовалаца. Сахрањују га у гробницу његовог деде Стојана Новаковића, његовог оца и мајке. 
После сахране сретнем Миру Траиловић, која ми говори како је много тужна што више нема нашег Радоша. Предлажем јој да му испред Атељеа 212 подигне споменик. Одушевљено каже ми да је идеја одлична. Али после неколико година умре Зоран Радмиловић, а Мира уместо Радошу подигне споменик Радмиловићу испред Атељеа 212. 
Радош полако али сигурно пада у заборав. Био је први директор и оснивач Атељеа 212, али када се славило 50 година нико га није поменуо. 
Оља Ивањицки је направила бисту која је изложена у позоришту. Приликом откривања бисте била је приређена свечаност у препуној сали позоришта, на којој је о Радошу говорио проф. Дејан Косановић, као и моја маленкост. Међу присутнима били су Раде Марковић, Беким Фехмиу, бисту је открила Мира Ступица. О Радошу сам снимио филм „Господин Радош Новаковић”, у којем су о њему говорили Добрица Ћосић, Бата Живојиновић. Дара Чаленић, Дејан Ђуровић, Милутин Чолић, Раде Марковић глумац, Никола Мајдак и Ђорђе Ненадовић. 
Трудим се да сачувам успомену на Радоша и да га отргнем од заборава, па ту сврху има и овај текст написан у част 110 година од његовог рођења.