Kebab ne zna da laže

Od februara 2022. godine otkako je počeo rat u Ukrajini svet više nije isti. A Nemačka to nije ni pokušala da sakrije. Ne zato što je rat stigao do njenih granica, nego zato što su njene granice postale simboličke: granice između morala i realnosti, između ekonomske racionalnosti i političke pripadnosti. 
Od trenutka kada je napadnuta Ukrajina, Nemačka je odlučila da bude više od posmatrača, ali manje od učesnika. Rezultat: maksimalna etička mobilizacija uz minimalno priznanje troškova. 
Trošak, naravno, nije nestao. Nestalo je samo pravo da se o njemu govori. 
Od tada inflacija dostiže najviši nivo od 1951. godine. Struja je poskupela više od 80%, gas više od 140%, osnovne namirnice između 30% i 40%. Poskupeli su i najbanalniji predmeti: mleko, hleb, papirna kesa, putarina. I kebab. 
Kebab je nekada koštao 3,50 evra. To je bila cena jedne male, tople sigurnosti u velikom gradu. Danas najmanje 7,50 evra. 
Sve je isto kao pre, osim cene i ćutanja oko nje. 
Olafe, daj doner za tri evra, vikala je masa tadašnjem kancelaru Olafu Šolcu tokom izborne kampanje kao da je on lično podigao cenu. Počelo je u Minhenu 2022, kad je neki lik kroz gužvu doviknuo – pričaj s Putinom, hoću doner za četiri evra, molim te. 
I od tog trenutka eto ti trenda: „Tiktok”, „Instagram”, memovi, karikature. Šolc, tipično hanzeatski, bez emocije, ali precizno, 2024. na „Instagramu” i 2025. na Sat.1 objašnjava – e ljudi, to je tržišna ekonomija, nema cenovnih kočnica za kebab. To su sirovine, ponuda, potražnja, poštena plata za ljude koji ga svakodnevno prave. 
Kao da će to nekog utešiti dok kebabdžiji ostavlja osam evra za komad mesa u somunu. Jer taj kebab nije samo hrana, to je pokazatelj stvarnog standarda. 
U zemlji gde se jede više kebaba, nego što se pije pivo kad on poskupi, nije to više inflacija. To je politička poruka. Ako ti ni kebab više nije siguran, znači da si zvanično ušao u fazu „ćuti i trpi”. 
To je ono kad ti politika kaže: ako ti je kebab skup, uvek možeš uzeti nešto bez mesa. 
Iza toga se čuje eho starih vremena, ako nemaš za kebab, uzmi burek. Ili kako bi moderna verzija Marije Antoanete rekla, nemaš za meso? Pa jedi moral. 
Nije to samo inflacija. To je indikator jednog dubljeg pucanja trenutka kad ni ono osnovno više nije dostupno bez opravdanja. 
U Nemačkoj danas nije poželjno pitati koliko šta košta osim ako to ne počne rečenicom o vrednostima. Zašto su kirije porasle? Zato što štitimo klimu. Zašto je benzin 2,30? Jer zavisnost od Rusije više nije opcija. Zašto kebab košta 7,50 i više? Jer odbranu slobodne Evrope od Putina Amerikanci skupo naplaćuju. 
Ali kad pitaš a ko određuje tu cenu, tada počinje nelagodnost. Ulaziš u prostor gde ekonomija postaje ideologija, a logika nepoželjna. U Nemačkoj se više ne pozivaš na zdrav razum. Pozivaš se na Signalwirkung efekat poruke, a ne posledice. Sve mora imati poruku. Sve mora izgledati ispravno. 
A najvažnija poruka od februara 2022. glasi – moral ne pita za račun. 
U teoriji solidarnost. U praksi ključ za politički pristanak. To je rečenica koja otključava budžete, zatvara diskusiju, briše pitanje. 
Pod tim sloganom zatvoreni su gasovodi, usvojene desetine paketa sankcija, zamrznute privredne veze, a domaća industrija preusmerena iz tržišne u ideološku logiku. 
U Nemačkoj takve više ne nazivaju opozicijom nego Putinovim simpatizerima čak i kad samo postaviš pitanje ko će platiti ceh. 
Ne znači da podržavaš Putina. Znači da ne slaviš dovoljno uverljivo. Da još pitaš. Da još veruješ da cene moraju imati opravdanje, a politike granicu. 
I to je danas najopasniji oblik odstupanja. Kad ekonomija postane zavisna od emocije, znaš da više ne živiš u tržišnoj demokratiji, nego u sistemu simboličke korektnosti. 
Zato je kebab važan. Ne zato što je egzotičan, nego zato što je nekada bio najnormalniji oblik tople hrane. Hrana koja ćuti, ali govori više od većine slogana. Hrana bez ideologije. Hrana koja ne glasa, ne protestuje, ne traži pažnju. Hrana koja pokazuje gde si kad ništa drugo više ne smeš da pitaš. 
Kebab nikada nije bio luksuz. Bio je ono što je burek nekad bio na Balkanu: obrok bez klasne poruke. Danas jeste. Ne po ukusu, nego po ceni. 
A kad ono najobičnije postane izuzetak, znaš da država više ne vidi stvarnost onih koje predstavlja. 
I dok vlada najavljuje nove pakete pomoći Ukrajini, nove zakone o inkluziji, nove digitalne platforme za participaciju, ljudi pokušavaju izračunati koliko puta nedeljno mogu jesti toplo bez minusa na računu. 
Zato AfD raste. Ne zato što nudi rešenja, nego zato što ne nudi bajke. Ne govori o Evropi 2045, govori o računu za grejanje 2025. 
U Nemačkoj se to još ne sme reći direktno. Ali ankete govore umesto naroda AfD 25% na saveznom nivou, 36% u Saksoniji, 35% u Tiringiji. 
To nije revolt. To je preostala racionalnost. 
A šta kaže medijska klasa? Govori o desnom populizmu, o opasnosti za demokratiju. Ali ne govori o kebabu. 
Jer kebab ne zna da laže. 
Kad poraste cena goriva, to je vest. Kad poraste cena kafe, to je tema za pauzu. Ali kad poraste cena kebaba, to je znak da više nemaš pravo na pauzu. 
I kad se sve sabere, moral košta. A kebab i te kako.

*Politički savetnik 
u Alternativi za Nemačku

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista