Misterije Crvenog trga

Ne obazirući se na upozorenja da bi njegovo učešće na proslavi Dana pobede u Drugom svetskom ratu 9. maja na Crvenom trgu moglo ozbiljno da ugrozi pristupanje Srbije Evropskoj uniji, Aleksandar Vučić je otputovao u Moskvu. 
Predsednik će uz dvadesetak lidera, koje je po autoritarnoj bliskosti pažljivo odabrao Vladimir Putin, prisustvovati svečanostima i vojnoj paradi povodom obeležavanja 80. godina od pobede u Velikom otadžbinskom ratu i imati bilateralni susret sa šefom Kremlja, prvi od vremena ruske agresije na Ukrajinu. 
Upravo je taj rat oštro podelio nekadašnje saveznike u antifašističkom frontu koji je bio tačka okupljanja svih naroda koji su doprineli pobedi nad Trećim rajhom, ali danas je povod novih raskola između Istoka i Zapada. 

Davno su za nama vremena kad su paradi na Crvenom trgu 2005. prisustvovali američki predsednik Džordž V. Buš i tadašnji francuski predsednik Žak Širak. Zapadnih lidera poslednjih godina nema, a neće ih biti ni ove godine. Deo njih otići će u Kijev, gde ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski organizuje paralelni Dan pobede. 
Ko će gde biti, postalo je pitanje geostrateškog ligitimisanja. 
Zapad ne želi da stoji na istoj tribini na kojoj je i agresor. Putinovi gosti biće anatemisani kao oni koji podržavaju invaziju, kršenje međunarodnog prava i daju legitimitet predsedniku Rusije za kojim je Međunarodni krivični sud raspisao poternicu zbog ratnih zločina u Ukrajini. Ta proslava je „deo ruske propagande i pokušaj opravdanja invazije na Ukrajinu”, saopštila je Evropska komisija. 
Moskva podseća na pokušaje revizije istorije od strane „onih koji bi da danas unište Rusiju” i na rusofobni „novi fašizam” koji Evropom šire neki zvaničnici EU koji ne kriju svoje nacističko poreklo. Narodi Sovjetskog Saveza podneli su ubedljivo najveće žrtve tokom Drugog rata, više od 20 miliona, oko trećine ukupnog broja stradalih, pa je ta pobeda svetinja. Svako drugo tumačenje izaziva revolt i vraća na reči koje se nakon oslobađanja Berlina pripisuju maršalu Georgiju Žukovu: „Nikada nam neće oprostiti što smo ih oslobodili od nacizma.” 
Danas i Donald Tramp ima sličan narativ. Tvrdi da je pobeda u Drugom svetskom ratu postignuta isključivo zahvaljujući SAD. „Pobedili smo u dva svetska rata, ali nikada nismo preuzeli zasluge za to – svi ostali to rade.” 
Središnja meta je – Evropa. Njen istok koji su oslobodili Rusi, i njen zapad koji je, sa izuzetkom Velike Britanije, oslobođen zahvaljujući angažovanju američkih invazionih snaga. Tenzije istorije dobile su novo pakovanje. Putin je povodom ukrajinskog rata u najoštrijem sukobu s Evropljanima, dok Tramp ubrzano ruši sve mostove nekadašnjeg transatlantskog savezništva stvorenog odmah posle Drugog svetskog rata. 
Britanci Dan pobede obeležavaju za sebe. Zelenski je odbacio Putinov predlog o trodnevnom primirju povodom Dana pobede, a posle napada dronovima na Moskvu provokativno preti da „ne može da garantuje bezbednost” lidera koji će prisustvovati paradi u Moskvi. Zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije Dmitrij Medvedev uzvratio je odmah da u slučaju stvarne provokacije, „niko ne može da garantuje da će Kijev doživeti 10. maj”. 
Tenzije su usijane, a predsednik Vučić je odabrao stranu i odlučio da bude s Putinom, predsednikom Si Đinpingom i autokratama iz država Centralne Azije, Venecuele i Kube. Samo još Kim Džong Un nedostaje. Krenuo je sam, iako je ranije najavio da će u Moskvu ići zajedno sa slovačkim premijerom. Robert Fico je jedini lider neke članice EU koji je odlučio da prkosi stavovima unije. Čak je i najveći Putinov saveznik unutar EU, mađarski premijer Viktor Orban, odlučio da ostane kod kuće. 
Vučićeva odluka da prvi put poseti Rusiju otkako je otpočeo rat u Ukrajini, saopštena početkom marta posle telefonskog razgovora s Putinom, na Zapadu se, posle odbijanja sankcija Moskvi, tumači kao još jedna provokacija i podrška autoritarnom ruskom režimu. 
Zbog odluke da stoji pod zidinama Kremlja dok ruska agresija ne posustaje, predsednik Srbije je na sebe navukao odijum onih koji smatraju da tu nije mesto lideru jedne zemlje koja je kandidat za članstvo u EU. 
Najava srpskog predsednika izazvala je lavinu kritika i upozorenja. Šefica diplomatije EU Kaja Kalas poručila je da bilo kakvo učestvovanje u proslavama u Moskvi „neće biti olako shvaćeno na evropskoj strani”. Njen zemljak, visoki zvaničnik Estonije, bio je još jasniji: „Odluke imaju svoju cenu. U ovom slučaju, učešće na paradi u Moskvi značilo bi ’ne’ članstvu u EU. Za nas će ovo biti važan lakmus test.” 
„Njih zanima samo jedno: kako da kazne Srbiju i mene. Moj put u Moskvu postao im je opsesija... Spreman sam da budem podvrgnut bilo kakvim sankcijama”, odgovarao je Vučić spreman da mu se „nebo sruči na glavu”. 
Portparolka ruskog MIP-a Marija Zaharova hrabrila ga je porukom da EU koristi iste metode kao i mafija. Ambasador Aleksandar Bocan-Harčenko je potpomagao: „Polazimo od toga da je Aleksandar Vučić doneo odluku da ide u Moskvu i zbog svojih uverenja neće je menjati. Za njega je ovo sveta stvar i pitanje časti.” 
Odlazak za Moskvu u ovakvim vremenima znači, hteo to Vučić ili ne, raskid s Ukrajinom i svrstavanje uz Putina, koji je obećavao da će „denacifikovati” kijevsku vlast. Danas Kremlj Ukrajinu opisuje kao „terorističku državu” i „terorističku bandu” koju predvodi Zelenski. 
Prisustvom paradi u Moskvi, uz neizbežnog Aleksandra Vulina i nezaobilaznog Milorada Dodika, Vučić se odlučio da gurne prst u oko Evropljanima. Procenio je da bi, posle neodlaska na samit BRIKS-a u ruskom gradu Kazanju, njegovo nepojavljivanje u Moskvi bilo negativno protumačeno, posebno u krugovima koji veruju da sprema da Srbiju uvede u NATO. 
Vučić s EU rizikuje, s Rusijom ne, pa je tako sebe upleo u veliku igru. Testira nivoe evropskog strpljenja. Ili ima garancije da se ništa ozbiljno neće dogoditi? Kolika je i čime bi bila plaćena ta garancija? 
Vučić kalkuliše da mu Tramp neće zameriti odlazak u Moskvu. Putina će obradovati. Evropljani kao da ga ne zanimaju. Opasna je to geopolitička igra koja može da pokaže da joj predsednik Srbije nije dorastao. Posebno posle misterioznog fijaska dugo najavljivanog susreta s Trampom na Floridi. 
Predsednikovo lelujanje možda pomaže njegovom ostanku na vlasti, mada je pitanje koliko dugo i to može da traje, ali svakako nije od koristi evropskom putu Srbije. Ovo je još jedan korak dalje od usaglašavanja spoljne politike koju Brisel očekuje. Zatvaraju su vrata Zapada, ostaju samo kapije Istoka. Da li je to kraj ambicija Srbije u Evropskoj uniji? Kako tako strateške i sudbonosne odluke mogu da se donose preko kolena, uz dozu neobuzdanog prkosa i inata? Ako predsednik misli da će odlaskom kod Putina kazniti EU zbog sve glasnijih kritika njegovog odnosa prema studentskim blokadama i rastućeg narodnog bunta, onda greši. Uz jednu opasku: cenu bi trebalo da plaća on, a ne Srbija. 
Vučić svakako ima jake razloge da se lično zahvali Putinu za podršku koju dobija u vreme velikih protesta koji traju već duže od šest meseci. Rusija konstantno upozorava na izazivanje „haosa” u Srbiji, pošto je među prvima upozorila na „obojenu revoluciju”. 
Iz Amerike se vratio bez rezultata. Iz Moskve će se vratiti s rezultatima moguće kobnim po pristupanje Srbije EU. Duplo golo. Nije moralo ovako da bude. Mogao je predsednik da malo stiša svoje ambicije globalnog igrača, da izbegne igru s igračima čiji su ulozi daleko jači, da odbije pozive da Dan pobede proslavi u Kijevu ili Moskvi i da ostane u Beogradu. 
Srbija je, kao i drugi narodi bivše Jugoslavije, dala ogroman i autentičan doprinos pobedi nad fašizmom. Predsednik je tome mogao da pruži najveći lični doprinos, a ne da sebi i nama komplikuje život. Kada prođe neko vreme, možda ćemo čuti koji su pravi razlozi što Vučić nije video Trampa i zašto je otišao za Moskvu.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista