O bolničkim infekcijama ne zna se dovoljno

U „Politici’ je objavljen članak „Bolničke infekcije od teorije do prakse” (Pogledi, 10. april), a zatim i komentar tog članka (Među nama, 7. maj). Očekivao sam da će čitaoci dobiti korisno obaveštenje jer se o toj temi u dnevnoj štampi retko opširnije piše. U oba članka mahom je reč o politici, a izostaju zaštitne mere u medicinskim ustanovama i da li su uvek identične.

Osoblje medicinskih ustanova sprovodi standardnu zaštitu kojom se smanjuje rizik od infekcija; tako štiti pacijente, sebe i posetioce. Te mere uvažavaju savremeno znanje koje proizlazi iz medicinske nauke i prakse. Na te postupke ih obavezuju zakoni i detaljni propisi svake ustanove; oni se menjaju da se unesu inovacije.

Mikroorganizmi (klice) se nalaze u vazduhu, tlu i u našim organizmima; jedne klice su korisne ili indiferentne, a druge štetne. Infekcije nastaju kada klice uđu u telo ili su već u njemu, razmnože se i nastane telesna reakcija. Nekada i veoma mali broj klica dovodi do infekcije. Nisu sve osobe osetljive na istu vrstu klica; manje su osetljive vakcinisane osobe, a neotporni su pojedinci s oslabljenim imunitetom, npr. oboleli od dijabetesa ili karcinoma. Neke osobe poseduju zarazne klice, a nemaju izražene znake infekcije – to su kliconoše. Izvori bolničkih infekcija su pacijenti, medicinsko osoblje, posetioci, ali i klice na predmetima u zdravstvenoj ustanovi, kateteri, uređaji za intravensko injiciranje, prašina, vazduh, kapljice izbačene kašljem ili kijanjem, nehotičan ubod zdravstvenog radnika zaraženom iglom, a postoji i niz drugih izvora. Rigorozna borba protiv infekcija vrši se na dva načina: preduzimaju se standardne mere zaštite i vrši se borba protiv prenošenja određenih zaraza.

Cilj standardnih mera je da se smanji prenos eventualnih infekcija dodirom pacijenta ili s kontaktom krvi, telesnom tečnosti i oštećenom kožom. Zato se koriste rukavice, a posle njihovog skidanja ruke se uvek peru 10 sekundi vodom i sapunom.

Suzbijanje prenošenja zaraze vrši se, zajedno uz standardne mere zaštite, s ciljem da se smanji rizik prenošenja bolesti. Jedne bolesti šire se vazdušnim putem, druge kontaktom s obolelim, opremom ili predmetima u njegovom neposrednom okruženju.

Postoji niz bolesti i stanja kada se preduzima izolacija bolesnika uz specijalni oprez, uključujući i opekotine tela usled kontakta s toplotnim, radijacijskim, hemijskim ili električnim izvorom oštećenja. Termalne opekotine nastaju usled vlažnog (vodena para, ključala voda) ili suvog (plamen ili užaren metal) izvora toplote. Od hemijskih agensa, alkalije dovode do najtežih i dubokih opekotina. Prvi stepen opekotina zahvata samo površni sloj kože, drugi stepen zahvata dublji sloj uz stvaranje plikova i pojavu bola. Opekotine trećeg stepena oštećuju sve slojeve kože, uključujući koren dlake i znojne žlezde. Veličina opekotina izražava se u procentima ukupne površine tela i razlikuju se kritične i male. Na manju opekotinu osoba stavi čistu suvu krpu, a medicinsko osoblje na opekotinu prvog stepena stavlja hladnu kompresu i osobi daje analgetik (ibuprofen ili paracetamol) radi smanjenja bola. Kada su u pitanju opekotine drugog stepena s površinom manjom od 10 odsto, lekar procenjuje disajne organe, cirkulaciju, pokretljivost bolesnika, uklanja odeću (ako već to nije učinio bolesnik ili pratilac) s oštećene kože, skida prstenje. Bolesniku se daje antitetanusni serum, eventualno infuzija tečnosti, mali plikovi se ne diraju, izgorelo tkivo se sterilno odstranjuje, antibakterijska krema se stavlja na spaljene i očišćene delove, opekotina se prekriva sterilnom gazom, a pacijent se obuči da je menja i čisti spaljena mesta svakih 12 sati, da bi na kraju stavio sterilni pokrivač. Za opekotine na licu tretman je malo drugačiji.

Osobi s teškim termalnim oštećenjem nužan je hitan smeštaj u centar za opekotine kako bi se izbegli teško telesno oštećenje i smrt. Starije osobe se češće sreću s težim opekotinama jer su češće i duže izložene požarima. Preživljavanje osoba s teškim opekotinama poslednjih nekoliko decenija povećava se usled napretka lečenja u specijalizovanim centrima. Najveća smrtnost usled opekotina nastaje zbog sepse, a izazivaju je infekcija rane ili disajno oštećenje. Ranije su se teške infekcije opekotina često dešavale i izazivale sepsu. Stanje se popravilo kada je ustanovljeno da izgorelo tkivo treba odstranjivati. Moderni centri za opekotine konstruišu se tako da se smanji prolaznost zdravstvenih radnika i posetilaca kroz jedinicu za opekotine. Zaraza se ređe prenosi od jednog do drugog bolesnika, ako oni leže u odvojenim sobama s posebnim vazdušnim izvodom, a premeštanje bolesnika u druge prostore radi dijagnostičkih procedura se ukida – ti postupci se vrše u sobi u kojoj pacijent leži. Pored zaštitnih mera koje pruža medicinsko osoblje, kontrola infekcije tj. rigorozno praćenje infekcije rana, rotacija primene antibiotika i ostale specifične mere doprinose manjoj smrtnosti osoba s teškim opekotinama.

Kada bi se građanstvo i medicinski radnici češće upozoravali ili podsećali na bolničke infekcije bolesnika, medicinskog osoblja i posetioca, manje bi bilo nepažnje s bilo koje strane. Te infekcije mogu dovesti do teških posledica u sve tri pomenute grupe.

Dr Rajko Igić,

autor knjige „Osnovi gerijatrije”