Krhkost individualnih sloboda

78. KAN

Kan – Glavno takmičenje se polako bliži kraju i već sutra veče znaće se dobitnik „Zlatne palme” 78. Kanskog festivala.

U danima pred kraj, posle mnogo godina odsustva „iz opravdanih razloga” – jer je te godine koje su pojeli skakavci uglavnom boravio što u zatvorskoj ćeliji što u kućnom pritvoru u Teheranu, uz zabrane putovanja i zabrane snimanja – konačno je viđen u Kanu slavni iranski reditelj Džafar Panahi, i to sa novim filmom „Jednostavna nesreća”, koji je snimio krišom, prkoseći preprekama i koristeći ono malo sredstava koje je imao na raspolaganju. Time je ponovo potvrdio svoju slobodu kao ljudskog bića.

Kroz „Jednostavnu nesreću”, minimalistički, ali i duboko politički film, Panahi koristi poludokumentarni stil s kojim briše granice između fikcije i stvarnosti, ne prestajući da preispituje krhkost individualnih sloboda i složenost socijalnih veza u društvu kojim upravljaju cenzura i neizrečenost. U jednostavnoj radnji ovog filma, koja bi se mogla sažeti kao „nakon male nezgode, događaji se dešavaju”, reditelj koji snimanje i dalje smatra činom otpora, prikazuje iranski narod koji se bori za svoju slobodu i prikazuje snagu pobune muškaraca i žena u ograničenom društvu. Sve to kroz priču obojenu crnim humorom iako sama tema i nije za smeh. Auto-mehaničar Vahid će sticajem okolnosti jedne noći čuti zvuk dobro poznatih šepajućih koraka svog zatvorskog mučitelja Ekbala, koji je u ratu u Siriji izgubio nogu i zamenio je protezom. Vahid Ekbala nikada nije video, jer su mu u zatvoru stalno bile vezane i oči, ali zvuk tih koraka i njegov glas nikada nije zaboravio. Vahid će ščepati čoveka koji se sada predstavlja kao Ibrahim, u pustinji mu je čak iskopao i grob, ali da bi bio potpuno siguran da je uhvatio pravog Ekbala u svoju osvetničku misiju uvući će još nekoliko njegovih bivših zatvorskih žrtava kako bi ga identifikovale. Panahi tu otvara ogroman prostor za debatu i o tome da li će žrtve činom osvete i upotrebom nasilja i same pasti na nivo svojih krvnika i mučitelja. Da li je oprost rešenje? Panahi u filmu daje odgovor. Možda je i on svojim krvnicima već oprostio.

Tri godine nakon filma „Nostalgija” (2022), adaptacije istoimenog romana Ermana Ree, napuljski reditelj Mario Martone se vratio u Kan sa filmom „Napolju”, slaveći italijansku spisateljicu Golijardu Sapijencu. Slobodno inspirisan njenom autobiografskom pričom „Univerzitet u Rebibiji”, film je smešten u osamdesete godine 20. veka i govori o autorkinom katarzičnom boravku u zatvoru zbog krađe nakita, što je Sapijenca opisala u svojoj priči „Univerzitet u Rebibiji”, objavljenoj 1983. godine. Buntovna autorka intimno i bez ikakve osude opisuje stvarnost svog zatočeništva, strastveno prikazujući ženski mikrokosmos prožet solidarnošću i bolom. Spisateljica doživljava ovaj „univerzitetski” zatvor kao mesto egzistencijalnog učenja. Za portret autorke i njenog dela „Umetnost radosti”, koje je objavljeno posthumno, Mario Martone bira sjajnu glumicu Valeriju Golino.

Nakon što je osvojila „Zlatnu palmu” 2021. godine za film „Titan”, Žilija Dikurno se vratila sada sa filmom „Alfa”. Alfa je 13-godišnja devojčica koja živi sama sa majkom i prolazi kroz previranja adolescencije, stalno se vraćajući i na uspomene na oca narkomana. Film je smešten između osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, dakle u eru kada je virus HIV tutnjao planetom, a Dikorno slika fiktivnu epidemiju prizivajući i lična sećanja na osećaj zaraznog straha stanovništva od nečeg nepoznatog, opasnog i smrtnog. Kao i u „Titanu”, Dikorno nastavlja da istražuje telesne promene, posebno one koje se dešavaju tokom adolescencije, stvarajući postepeno i filmski horor kao dominantni žanr.

Švedski reditelj egipatskog porekla Tarik Saleh, sa političkim akcionim trilerom „Orlovi republike” završava svoju neumoljivu kairsku trilogiju u kojoj su još i filmovi „Incident u Nil Hiltonu” i „Dečak iz raja”. „Orlovi” su zapravo film unutar filma, priča o glumačkoj superzvezdi Žoržu el Nabaviju (Fares Fares), koji nema drugog izbora do da prihvati čudnu ulogu – ulogu egipatskog predsednika El Sisija u biografskom filmu koji treba da glamurizuje njegov život. Glumac se odjednom nalazi i kreće u unutrašnjim krugovima moći konstantno se igrajući sa opasnosti, a reditelj Saleh neumoljivo prosipa kritiku egipatske političke (pa i verske) elite. „Orlovi republike” je čisti „noar film” u čijoj je srži jedno od fundamentalnih egzistencijalnih pitanja: „Da li treba da se poklonim ovom sistemu?”.