Крхкост индивидуалних слобода

78. КАН

Кан – Главно такмичење се полако ближи крају и већ сутра вече знаће се добитник „Златне палме” 78. Канског фестивала.

У данима пред крај, после много година одсуства „из оправданих разлога” – јер је те године које су појели скакавци углавном боравио што у затворској ћелији што у кућном притвору у Техерану, уз забране путовања и забране снимања – коначно је виђен у Кану славни ирански редитељ Џафар Панахи, и то са новим филмом „Једноставна несрећа”, који је снимио кришом, пркосећи препрекама и користећи оно мало средстава које је имао на располагању. Тиме је поново потврдио своју слободу као људског бића.

Кроз „Једноставну несрећу”, минималистички, али и дубоко политички филм, Панахи користи полудокументарни стил с којим брише границе између фикције и стварности, не престајући да преиспитује крхкост индивидуалних слобода и сложеност социјалних веза у друштву којим управљају цензура и неизреченост. У једноставној радњи овог филма, која би се могла сажети као „након мале незгоде, догађаји се дешавају”, редитељ који снимање и даље сматра чином отпора, приказује ирански народ који се бори за своју слободу и приказује снагу побуне мушкараца и жена у ограниченом друштву. Све то кроз причу обојену црним хумором иако сама тема и није за смех. Ауто-механичар Вахид ће стицајем околности једне ноћи чути звук добро познатих шепајућих корака свог затворског мучитеља Екбала, који је у рату у Сирији изгубио ногу и заменио је протезом. Вахид Екбала никада није видео, јер су му у затвору стално биле везане и очи, али звук тих корака и његов глас никада није заборавио. Вахид ће шчепати човека који се сада представља као Ибрахим, у пустињи му је чак ископао и гроб, али да би био потпуно сигуран да је ухватио правог Екбала у своју осветничку мисију увући ће још неколико његових бивших затворских жртава како би га идентификовале. Панахи ту отвара огроман простор за дебату и о томе да ли ће жртве чином освете и употребом насиља и саме пасти на ниво својих крвника и мучитеља. Да ли је опрост решење? Панахи у филму даје одговор. Можда је и он својим крвницима већ опростио.

Три године након филма „Носталгија” (2022), адаптације истоименог романа Ермана Рее, напуљски редитељ Марио Мартоне се вратио у Кан са филмом „Напољу”, славећи италијанску списатељицу Голијарду Сапијенцу. Слободно инспирисан њеном аутобиографском причом „Универзитет у Ребибији”, филм је смештен у осамдесете године 20. века и говори о ауторкином катарзичном боравку у затвору због крађе накита, што је Сапијенца описала у својој причи „Универзитет у Ребибији”, објављеној 1983. године. Бунтовна ауторка интимно и без икакве осуде описује стварност свог заточеништва, страствено приказујући женски микрокосмос прожет солидарношћу и болом. Списатељица доживљава овај „универзитетски” затвор као место егзистенцијалног учења. За портрет ауторке и њеног дела „Уметност радости”, које је објављено постхумно, Марио Мартоне бира сјајну глумицу Валерију Голино.

Након што је освојила „Златну палму” 2021. године за филм „Титан”, Жилија Дикурно се вратила сада са филмом „Алфа”. Алфа је 13-годишња девојчица која живи сама са мајком и пролази кроз превирања адолесценције, стално се враћајући и на успомене на оца наркомана. Филм је смештен између осамдесетих и деведесетих година прошлог века, дакле у еру када је вирус ХИВ тутњао планетом, а Дикорно слика фиктивну епидемију призивајући и лична сећања на осећај заразног страха становништва од нечег непознатог, опасног и смртног. Као и у „Титану”, Дикорно наставља да истражује телесне промене, посебно оне које се дешавају током адолесценције, стварајући постепено и филмски хорор као доминантни жанр.

Шведски редитељ египатског порекла Тарик Салех, са политичким акционим трилером „Орлови републике” завршава своју неумољиву каирску трилогију у којој су још и филмови „Инцидент у Нил Хилтону” и „Дечак из раја”. „Орлови” су заправо филм унутар филма, прича о глумачкој суперзвезди Жоржу ел Набавију (Фарес Фарес), који нема другог избора до да прихвати чудну улогу – улогу египатског председника Ел Сисија у биографском филму који треба да гламуризује његов живот. Глумац се одједном налази и креће у унутрашњим круговима моћи константно се играјући са опaсности, а редитељ Салех неумољиво просипа критику египатске политичке (па и верске) елите. „Орлови републике” је чисти „ноар филм” у чијој је сржи једно од фундаменталних егзистенцијалних питања: „Да ли треба да се поклоним овом систему?”.