Guverner Rod mi nije rod

Ponedeljak, 15. decembar 2008.

Osvanulo je jutro nakon sedmice u kojoj je Ameriku uzdrmao sin Radisava Blagojevića iz Velikih Krčmara. Srpska krv i čikaška gangsterska tradicija zanimljiva su pozadina ove afere. Priča o Blagojeviću već je poodmakla, ali nije minula, a izgleda da su mnogi profesori tek danas primetili sličnost u prezimenima, mom i Rodovom. Iako je nastavak „vić” jedina sličnost, bila je sasvim dovoljna da me prijateljski upitaju jesam li čuo za prošlonedeljnu vest? Guverner „kojem niko ne zna da izgovori ime” i koji je poslednji na listi omiljenih guvernera u SAD, od svog prethodnika je nasledio ne samo fotelju, već i sudbinu.

– Rod mi nije rod – ponavljao sam u šali, kada bi započela diskusija. Mnogi se plaše da će američki Srbi trpeti crvenilo od stida, ali izgleda da je „demokratama” Miloradovo balkansko poreklo najmanji problem. Da bi me „utešio”, profesor algebre izgovorio je rečenicu koju ću zauvek pamtiti:

– Da nije bilo Srba, mi bismo danas govorili turski, a ne engleski.

Trebalo mi je malo vremena da sebi objasnim kako bi to Turci došli do Amerike i na koji način je ova poruka utešna. Iako mi je bilo teško da se složim s takvom tvrdnjom, klimnuo sam glavom i nasmešio se.

Koliko god svi bili zaintrigirani pričom o prodaji senatorskog mesta, mene je mnogo više zadivila reakcija običnih Amerikanaca, koji se ni u jednom trenutku nisu „digli” protiv predsednika, protiv demokrata. Komentari su neizbežni, ali sve je to vrlo daleko od revolucije. Kako bi reagovala Srbija da se nešto ovakvih razmera desilo njoj? Ko bi bio optužen, a ko bi optuživao? Bila bi optuženi svi oni koji jesu, a optuživali bi svi oni koji nisu vlast. To je veliki pokazatelj „kvaliteta” srpske politike, za koju je američka visokorazvijena i ozbiljna. Možda je to zbog uticaja koji svaka od te dve, teško poredive, politike ima na svet. Od pogrešne, srpske politike može patiti najviše deset miliona ljudi, od pogrešne američke politike patio bi ceo svet.

Mnogo reči „politika” u prethodne tri rečenice. Stiže Božić.

Nisam se ni umorio od prethodnog raspusta, a za tri dana počinje novi, novogodišnji. Teško je verovati da neki praznik može biti popularniji od Noći veštica. Božić, bez sumnje, jeste. Molovi su ukrašeni, kao i školski autobusi i učionice. Opra ponovo savetuje kako kupovati poklone i štedeti u ovim teškim vremenima, dok Lora Buš nezaustavljivo kiti Belu kuću najskupocenijim nakitom pred mnogobrojnim televizijskim ekipama. Amerikanci su zbunjeni, a i ja. Banke ih privlače da troše novac koji i ne postoji i samouvereno poručuju: „Mi uvek imamo više nego što vi možete da potrošite”.

Danas je pao sneg, mene obradovao, a narušio uobičajenu atmosferu. Božićni duh se tek sada zaista oseća. Nisu svi srećni zbog neočekivane promene, a najviše negoduju oni koji su se doselili iz Arizone ili Kalifornije. Srećni ili ne, svi se spremaju za kupovinu novogodišnjih poklona.

Kraj ove godine simbolični je rastanak i od predugih osam godina predsednikovanja Buša, koji se u poslednjem času iskupio naciji i pokupio simpatije „matriksovski” izbegavši „novogodišnju čestitku” iračkog novinara. Obama je pokušao da se preseli u Vašington pre zvaničnog termina, 20. januara, kako bi kćerkice na vreme krenule u školu i bez tenzije proslavile Božić, ali im je poručeno: „Izvinite, Obamini, prevremeno useljenje nije moguće!”

Ulicom u kojoj živim upravo prolaze desetine vatrogasnih kola uz alarmantni zvuk. To i nije baš prijatan osećaj. Neko je, očigledno, preterao sa novogodišnjim svećicama.