Гувернер Род ми није род

Понедељак, 15. децембар 2008.

Освануло је јутро након седмице у којој је Америку уздрмао син Радисава Благојевића из Великих Крчмара. Српска крв и чикашка гангстерска традиција занимљива су позадина ове афере. Прича о Благојевићу већ је поодмакла, али није минула, а изгледа да су многи професори тек данас приметили сличност у презименима, мом и Родовом. Иако је наставак „вић” једина сличност, била је сасвим довољна да ме пријатељски упитају јесам ли чуо за прошлонедељну вест? Гувернер „којем нико не зна да изговори име” и који је последњи на листи омиљених гувернера у САД, од свог претходника је наследио не само фотељу, већ и судбину.

– Род ми није род – понављао сам у шали, када би започела дискусија. Многи се плаше да ће амерички Срби трпети црвенило од стида, али изгледа да је „демократама” Милорадово балканско порекло најмањи проблем. Да би ме „утешио”, професор алгебре изговорио је реченицу коју ћу заувек памтити:

– Да није било Срба, ми бисмо данас говорили турски, а не енглески.

Требало ми је мало времена да себи објасним како би то Турци дошли до Америке и на који начин је ова порука утешна. Иако ми је било тешко да се сложим с таквом тврдњом, климнуо сам главом и насмешио се.

Колико год сви били заинтригирани причом о продаји сенаторског места, мене је много више задивила реакција обичних Американаца, који се ни у једном тренутку нису „дигли” против председника, против демократа. Коментари су неизбежни, али све је то врло далеко од револуције. Како би реаговала Србија да се нешто оваквих размера десило њој? Ко би био оптужен, а ко би оптуживао? Била би оптужени сви они који јесу, а оптуживали би сви они који нису власт. То је велики показатељ „квалитета” српске политике, за коју је америчка високоразвијена и озбиљна. Можда је то због утицаја који свака од те две, тешко поредиве, политике има на свет. Од погрешне, српске политике може патити највише десет милиона људи, од погрешне америчке политике патио би цео свет.

Много речи „политика” у претходне три реченице. Стиже Божић.

Нисам се ни уморио од претходног распуста, а за три дана почиње нови, новогодишњи. Тешко је веровати да неки празник може бити популарнији од Ноћи вештица. Божић, без сумње, јесте. Молови су украшени, као и школски аутобуси и учионице. Опра поново саветује како куповати поклоне и штедети у овим тешким временима, док Лора Буш незаустављиво кити Белу кућу најскупоценијим накитом пред многобројним телевизијским екипама. Американци су збуњени, а и ја. Банке их привлаче да троше новац који и не постоји и самоуверено поручују: „Ми увек имамо више него што ви можете да потрошите”.

Данас је пао снег, мене обрадовао, а нарушио уобичајену атмосферу. Божићни дух се тек сада заиста осећа. Нису сви срећни због неочекиване промене, а највише негодују они који су се доселили из Аризоне или Калифорније. Срећни или не, сви се спремају за куповину новогодишњих поклона.

Крај ове године симболични је растанак и од предугих осам година председниковања Буша, који се у последњем часу искупио нацији и покупио симпатије „матриксовски” избегавши „новогодишњу честитку” ирачког новинара. Обама је покушао да се пресели у Вашингтон пре званичног термина, 20. јануара, како би кћеркице на време кренуле у школу и без тензије прославиле Божић, али им је поручено: „Извините, Обамини, превремено усељење није могуће!”

Улицом у којој живим управо пролазе десетине ватрогасних кола уз алармантни звук. То и није баш пријатан осећај. Неко је, очигледно, претерао са новогодишњим свећицама.