Америчком уставу истекао рок трајања

Недеља, 5. април 2009.
Пробудио сам се, коначно у мало зеленијем окружењу од оног на које сам навикао. Почетак је пролећа, а то се на северу Вирџиније јасно види по дрвећу. Иако сам сањао некакве чудне снове, којих се наравно не сећам, сигуран сам да ни у сну нисам могао упознати особу, какву сам данас, сасвим случајно упознао испред зграде америчког Конгреса.

Велика група ученика са свих страна света, рано се запутила ка Вашингтону. Зграда Пентагона, подсетила нас је да смо још увек у Вишџинији, али да се полако приближавамо свим оним познатим грађевинама које смо виђали само на филмовима.

Прва одредница био је „Иво Џима меморијал“. Покушај многих ученика, већином Немаца, да се попну на славни споменик, улио ми је наду, да српске екскурзије нису толико ,,лоше’’. У аутобусу, на путу ка Линколновом меморијалу, слушали смо предавање изнервираног водича, о томе, како ,,пењање по меморијалима’’ није умесно, јер су они већином посвећени мртвим људима. Када смо стигли до поменутог меморијала, сетио сам се занимљивог неспоразума од пре две седмице. Наиме, док сам листао некакав туристички магазин, пришао ми је ,,амерички брат’’ и угледао слику Акрополиса.

-Читаш о Линколновом меморијалу? Ха?-, запитао ме је.

Наредних двадесет минута, провео сам у објашњавању да Линколнов меморијал и Акрополис нису исто, и да Акрополис не личи на Линколнов меморијал, већ Линколнов меморијал на Акрополис.

Када само стигли у веома препознатљив део Вашингтона, добили смо неколико сати да обиђемо деветнаест Смитсониан музеја и састанемо се са остатком групе испред зграде Конгреса. Ја сам протрчао кроз историјски музеј, природњачки музеј и Националну галерију и пре свих, стигао на место окупљања. Пришла ми је симпатична црнкиња, мојих година, и упитала ме одлакле сам. Тако смо се лепо распричали, а она ми је рекла, да је дошла из Њујорка, да настави своје истраживање. Није ми било јасно о чему се ради, па сам је запитао, какво то истраживање спроводи.

-Мој отац је археолог, и доста ми је причао о томе како америчком уставу, ускоро истиче рок трајања. И ја сам одлучила да спроведем истраживање.
Да будем искрен, био сам потпуно убеђен да особа са којом разговарам није сасвим, приземна. Пошто је изгледала довољно ,,кул’’, запитао сам је, да није можда превише читала ,,Да Винчијев код’’ и гледала ,,Национално благо’’.

-Сви ме то питају! Ствар је у томе, да ствари, заправо тако и фунционишу! Али што се Устава тиче, најзанимљивија је чињеница, да сам ја открила, да је нашем Уставу, заправо, рок трајања истекао пре више од десет година, али нико од ових политичара то не сме да каже, јер би све пропало.

,,Шта би пропало?’’ Моје једино питање је било, како је могуће да закону истекне рок трајања, ако у оквиру самог закона, таква бесмислица није поменута?

-Види, због тога сам ја дошла, да то проверим! Ја мислим да је то записано на Уставу, али да је неко тај натпис сакрио, јер кад су га они у Филаделфији смислили, нису рачунали на оно што се после дешавало.

Скоро цела група увелико је стајала око нас и слушала занимљиву расправу. Многи су запиткивали и смејали се, док је већина била потпуно убеђена да непозната девојка говори истину. Било је врема да кренемо, а у аутобусу су нам, као по наруџбини пустили да гледамо ,,Национално благо’’, причу о мистерији америчког Устава и тајним знацима, које су за собом широм Вашингтона остављали темплари.