Američkom ustavu istekao rok trajanja

Nedelja, 5. april 2009.
Probudio sam se, konačno u malo zelenijem okruženju od onog na koje sam navikao. Početak je proleća, a to se na severu Virdžinije jasno vidi po drveću. Iako sam sanjao nekakve čudne snove, kojih se naravno ne sećam, siguran sam da ni u snu nisam mogao upoznati osobu, kakvu sam danas, sasvim slučajno upoznao ispred zgrade američkog Kongresa.

Velika grupa učenika sa svih strana sveta, rano se zaputila ka Vašingtonu. Zgrada Pentagona, podsetila nas je da smo još uvek u Višdžiniji, ali da se polako približavamo svim onim poznatim građevinama koje smo viđali samo na filmovima.

Prva odrednica bio je „Ivo Džima memorijal“. Pokušaj mnogih učenika, većinom Nemaca, da se popnu na slavni spomenik, ulio mi je nadu, da srpske ekskurzije nisu toliko ,,loše’’. U autobusu, na putu ka Linkolnovom memorijalu, slušali smo predavanje iznerviranog vodiča, o tome, kako ,,penjanje po memorijalima’’ nije umesno, jer su oni većinom posvećeni mrtvim ljudima. Kada smo stigli do pomenutog memorijala, setio sam se zanimljivog nesporazuma od pre dve sedmice. Naime, dok sam listao nekakav turistički magazin, prišao mi je ,,američki brat’’ i ugledao sliku Akropolisa.

-Čitaš o Linkolnovom memorijalu? Ha?-, zapitao me je.

Narednih dvadeset minuta, proveo sam u objašnjavanju da Linkolnov memorijal i Akropolis nisu isto, i da Akropolis ne liči na Linkolnov memorijal, već Linkolnov memorijal na Akropolis.

Kada samo stigli u veoma prepoznatljiv deo Vašingtona, dobili smo nekoliko sati da obiđemo devetnaest Smitsonian muzeja i sastanemo se sa ostatkom grupe ispred zgrade Kongresa. Ja sam protrčao kroz istorijski muzej, prirodnjački muzej i Nacionalnu galeriju i pre svih, stigao na mesto okupljanja. Prišla mi je simpatična crnkinja, mojih godina, i upitala me odlakle sam. Tako smo se lepo raspričali, a ona mi je rekla, da je došla iz Njujorka, da nastavi svoje istraživanje. Nije mi bilo jasno o čemu se radi, pa sam je zapitao, kakvo to istraživanje sprovodi.

-Moj otac je arheolog, i dosta mi je pričao o tome kako američkom ustavu, uskoro ističe rok trajanja. I ja sam odlučila da sprovedem istraživanje.
Da budem iskren, bio sam potpuno ubeđen da osoba sa kojom razgovaram nije sasvim, prizemna. Pošto je izgledala dovoljno ,,kul’’, zapitao sam je, da nije možda previše čitala ,,Da Vinčijev kod’’ i gledala ,,Nacionalno blago’’.

-Svi me to pitaju! Stvar je u tome, da stvari, zapravo tako i funcionišu! Ali što se Ustava tiče, najzanimljivija je činjenica, da sam ja otkrila, da je našem Ustavu, zapravo, rok trajanja istekao pre više od deset godina, ali niko od ovih političara to ne sme da kaže, jer bi sve propalo.

,,Šta bi propalo?’’ Moje jedino pitanje je bilo, kako je moguće da zakonu istekne rok trajanja, ako u okviru samog zakona, takva besmislica nije pomenuta?

-Vidi, zbog toga sam ja došla, da to proverim! Ja mislim da je to zapisano na Ustavu, ali da je neko taj natpis sakrio, jer kad su ga oni u Filadelfiji smislili, nisu računali na ono što se posle dešavalo.

Skoro cela grupa uveliko je stajala oko nas i slušala zanimljivu raspravu. Mnogi su zapitkivali i smejali se, dok je većina bila potpuno ubeđena da nepoznata devojka govori istinu. Bilo je vrema da krenemo, a u autobusu su nam, kao po narudžbini pustili da gledamo ,,Nacionalno blago’’, priču o misteriji američkog Ustava i tajnim znacima, koje su za sobom širom Vašingtona ostavljali templari.