Jugoslavija do Nju Meksika

Nedelja, 15. mart 2009.
Probudio sam se, naravno umoran, tešeći se da je to zbog vremenske razlike između Nju Meksika i Teksasa. Razlika je samo jedan sat, što je dovoljno da se osećam ovako kako se osećam. U Teksas smo stigli u petak, kako bismo u subotu prisustvovali nekakvom venčanju. Gospođica koja se udaje, sestra moje američke majke, nije omiljena među rodbinom, jer je, kao jako mlada, promenila veru.

-Ah, ta belačka venčanja-, sebi je u bradu progunđala moja ,,majka’’ u kolima, na putu ka crkvi, dok je pored nje sedeo zbunjeni belac, odnosno - ja. Pitao sam je, na šta misli kada kaže ,,belačka’’, a odgovorila mi je da se njena sestra, Meksikanka, udaje za ,,belog’’ čoveka, koji pritom nije katolik, već su oboje članovi baptističke crkve.

-Videćeš, kakvo je to venčanje. Neće ti se ni malo dopasti. Ima odmah o tome da pišeš za te svoje novine-, rekla je, a ja sam se nasmejao i već nestrpljivo počeo da iščekujem baptističku, belačku svadbu.

Baš kao što mi je i rekla, nije bilo ni malo uobičajeno. U ,,crkvi’’ je umesto oltara stajao videobim na kome su se smenjivali spotovi ,,Kold pleja’’, što je meni, moram priznati, baš prijalo. U narednih deset minuta, ceremonija je bila obavljena i gosti su prešli u susednu prostoriju, da proslave. Od hrane je bila ponuđena torta i dve vrste krekera, a za piće - punč. Svi su izgledali razočarano, ne i ja. Ceremonija i ,,ručak’’ bili su završeni za manje od pola sata, pa smo se zapitali ,,zašto smo dolazili’’?

,,Zašto smo dolazili’’, meni se odgovor na ovo pitanje ukazao tek danas.

Iako umoran, u putu ka Nju Meksiku nisam spavao, jer je nebo nad Teksasom neobično zanimljivo za posmatranje. Na beskonačno pravom putu, ukazao se Mekdonalds restoran, a ja sam zamolio da stanemo i nešto pojedemo.

Naručio sam hamburger i seo da sačekam da bude gotov. Sa američkom majkom razgovarao sam o tome koliko ni ona ni ja ne volimo tu hranu, ali kako se, uvek kada smo gladni, neočekivano pojavi veliko, žuto slovo ,,M’’. U restoran su ušla dva visoka čoveka, i odmah sam ih primetio baš zbog visine. Taman kada sam postavio pitanje ,,majci’’, gde se nalazimo, i dobio odgovor da nismo ni blizu Albukerkija, negde na granici sa Teksasom, načuo sam rečenicu koju ću verovatno uvek pamptiti; nakon sedam meseci u zemlji kauboja, u kojoj se priča samo engleski i španski, prvi put sam začuo nešto veoma preoznatljivo. Jedan od dvojice visokih momaka, povikao je:

-Oš ti jesti šta?
-Ne mogu, brate, naj’o sam se ko stoka jutros-, bio je odgovor.

Da sam u Čikagu ili San Dijegu, ili u nekom drugom mestu u Sjedinjenim državama, ovo ne bi bilo veliko iznenađenje, ali sresti ljude koji pričaju srpski, na autoputu u sred pustinje, za mene je bilo neverovatno. Još zbunjen i u neverici da sam upravo čuo dve rečenice na srpskom, prišao sam jednom od njih i sa sumnjom da će me razumeti, na srpskom zapitao:

-Koji vi to jezik govorite?

Momak, me je pogledao u potpunoj neverici i širom otvorenih očiju. Nasmejao se, odmahnu glavom, ponovo se nasmejao, još šire otvorio oči i odgovorio:

-Pa valjda isti ko i ti.

Nije bilo sumnje. Govorimo istim jezikom. Iako mi je, da li od šoka ili od neubičajenosti situacije, bilo teško da sklopim rečenicu na tom jeziku, sporazumeli smo se i lepo ispričali. On je iz Zagreba, a kada sam mu rekao da sam iz Užica, sa osmehom je upitao:

-Iz Titovog Užica? Eno ti zemljaka, on je iz Beograda-, pokazao mi je na svog prijatelja, koji se nalazio na drugom kraju prostorije. Prišao sam ,,prijatelju’’ i pozdravio ga. Još jedno iznenađeno lice. Kao da se znamo oduvek, Beograđanin me je zapitao:

-Pa otkud ti u ovoj vukoj.....?

Nasmejao sam se i pomislio: ,,Kakva zanimljiva reč...’’